Српско-братске поделе и сукоби

Лако ми је да замислим шта би све од овога направио Стивен Спилберг да се, којим случајем, дочепао сценарија „Хероји Халијарда” Радоша Бајића, Душана Ковачевића и Страхиње Маџаревића. Прштало би све од атракције и акције катапултирања америчких и британских пилота из погођених авиона, ширила би се падобранска крила, урањало би се у њихове појединачне судбине и њихов први сусрет и кратки суживот са спасиоцима у хероичну изградњу импровизоване слетно-полетне писте у Прањанима 1944. и у још хероичније укрцавање у послате авионе за њихову евакуацију (Операција Халијард) са територије Србије у Другом светском рату.

Радош Бајић, наравно, није Спилберг, у његовом филму изостаје много тога из овог горе наведеног. Фокус је највећим делом пресељен на приказ и причу о судбини тројице синова и целе породице сељака Косте Јовића – кроз шта треба да се огледа сва тежина унутар српско-братских подела и сукоба (један син у четницима, други у партизанима), а кроз страдање најневинијег међу њима (трећег, најмлађег сина) и ону симболичну сцену сусрета два разједињена брата на његовом гробу уз појаву белог голуба на крсту, да се поручи потреба за коначним сједињењем, помирењем и (српском) слогом.

Сами амерички (и остали савезнички) пилоти због којих је и смишљена и успешно спроведена Операција Халијард, негде су у трећем плану, готово па да их и нема. У другом плану по важности појаве и присуства у причи су четници Драже Михаиловића, односно припадници Југословенске краљевске војске у отаџбини под његовом командом, како се то у филму инсистира. Ипак, на Бајићеве „Хероје Халијарда” се може гледати и као на његов омаж америчком ратном филму. Стилски и у наративном току је довољно „американизован” : хероичан, романтизован, епичан, идиличан, патриотски – чак се у два наврата у гро-плану по узору на америчке филмове вијори и застава, наравно не америчка, већ српска...

Да је све што се види у „Херојима Халијарда” довољно убедљиво, баш и није. За епоху Другог светског рата у коју је радња смештена све је превише идилично, некако „ушећерено”. Готово сви умивени и чисти, лепо одевени, сва живина и стока на броју, што је у вишегодишњим страхотним ратним сукобима и разарањима тако мало вероватно, јер зна се шта прво страда у домаћинствима сељака како која војска туда прође. И браде Дражиних бораца уредно подшишане и све је на њима некако на месту као да рата около нема. Другим речима, четници у Бајићевом филму (са неколико малих изузетака) изгледају потпуно другачије од оних какве смо их гледали у југословенским и српским партизанским филмовима, али и у архивским материјалима из тога доба. Бајић их приказује стилизованије од потребног или очекиваног, примећује се ту и његова лична идеолошка наклоност ка тој монархистичкој страни, али му се због тога не може приписати и покушај ревизије историје. Операција Халијард је историјски тачан догађај који се догодио ту где се и догодио у подножју Сувобора и околини, уз логистичку подршку припадника тада званично још увек постојеће Југословенске краљевске војске у отаџбини под Михаиловићевом командом. Све остало у филму је ауторско право на надоградњу стваралачком маштом. И јасна је Бајићева порука да су највећи хероји ове операције српски сељаци из тог подручја који су у кратком року изградили ту писту за евакуацију америчких пилота, пазећи до тада на њих и делећи кору хлеба као да су им род рођени...

Глумачка постава у филму је бројчано импозантна и убедљиви у својим перформансима су Чубрило Чупић као Илија, најмлађи син Јовића, Никола Ракочевић као Мирко Јовић (Дражин официр), Вучић Перовић као Сретен Јовић (партизан, са кратким појавама, али врло уверљивим), Радован Вујовић као поручник Звонимир Вучковић, Милан Васић као капетан Раковић, Скот Александер Јанг као генерал Армстронг, а врло добро је свој лик нијансирао Жарко Лаушевић као Коста Јовић, негде и главни носилац ове приче о Халијарду...

Филм редитеља Радоша Бајића има довољно свега да држи пажњу свих 140 минута колико траје и томе знатно доприноси изврсна фотографија са потписом директора фотографије Предрага Јочића. На великом биоскопском платну његове филмске слике изгледају баш моћно.