Остварила сам највећу амбицију

ВИШЕ ОД СПОРТА
Први српски министар омладине и спорта Снежана Самарџић-Марковић (42) обећала је да ће до краја године потписати текст новог закона о спорту у оквиру којег ће бити понуђено решење и за – приватизацију клубова.

То значи да би у току фебруара овај закон морао да буде уведен у скупштинску процедуру. А практично би могло да се догоди да Црвена звезда, Партизан на јесен у наредни шампионат стартују као приватне екипе. Јер, у овом закону неће бити никаквих изузетака нити издвајања екипа. Сви ће, по том закону, бити у истом положају.

У овом интервјуу министар за спорт и омладину, уз све приче о спорту, па и о криминалу у спорту, говори и о својој породици, срећи, несрећи, страховима, рају на земљи, љубави... 

У ком окружењу живите?

Светлост дана угледала сам у Београду, на територији општине Савски венац, а моји родитељи, мајка Илинка и отац Петар Самарџић, и сад живе у Земуну. Отац је ту од рођења, а мајка је из Бенковца. Старија сестра Марија је удата и има двоје деце, као и ја...

Шта памтите из времена одрастања?

Детињство ми је било предивно. Цео тај период памтим као скуп лепих догађања. Родитељи су ме у свему подржавали. Улагали су у мене и енергију, и време, и знање... Слали су ме, преко лета, у Лондон због учења језика, а и на друга путовања. Нису ми нешто посебно куповали, али развијали су у мени жеђ за знањем. Са тринаест и по година завршила сам балетску школу „Лујо Давичо”, а паралелно сам ишла у основну и музичку школу, одсек за клавир...

Зашто сте напустили балет?

Средња балетска школа није давала проходност за неке факултете који су мене занимали, а желела сам да студирам микробиологију, јер волим генетику, али због тројке из физике, па и зато што волим писану реч, уписала сам и завршила књижевност, а магистрирала сам драматургију. И нисам се покајала из више разлога. Један од њих је и што сам на књижевности упознала супруга Веселина Марковића (45), писца. Он је добио награду за књигу „Израњање”, а сад завршава нови роман, за који је добио „Пекићеву стипендију”. Веселин има непресушну стваралачку енергију. Том енергијом ме освојио, а и сад ме осваја...

Који писац је био Ваш, а који је то сад?

У време док сам студирала веома сам волела Џона Максвела Куција (68), јужноафричког писца романа „Чекајући варваре”, „Срамота”... добитника Нобелове награде. Његови романи се одликују богатим дијалозима и блиставим анализама. Од домаћих класика веома волим Мешу Селимовића, а од страних Хенрика Ибзена који је импозантан и веома упечатљив. А сад обожавам дело Веселина Марковића...

Како Веселин доживљава Ваш посао?

Он ме веома подржава. То је један од разлога што се осећам стабилно и остварено. Имам, уз њега, чврсту и на прави начин избалансирану породицу са двоје мале деце. Дамјан има једанаест, а наша маза Ема, која је рођена у Норвешкој, четири године. Веселинова улога је ту веома велика, па ја могу да се посветим послу. Али, да су улоге обрнуте и ја бих за Веселина учинила све што он сад чини за мене...

Шта сте радили у Норвешкој?

Била сам заменик шефа мисије у нашој амбасади, кад је амбасадор била Вида Огњеновић. Било је то у периоду од 2001. до 2005. године.

То је дивна, до перфекције уређена земља. У Ослу сам, свом знању енглеског и руског прикључила и норвешки, а што нам је најважније, и наш понос, наш Дамјан, уз енглески, научио је и норвешки језик.

Од када сте члан Г-17 плус?

Било је то 2006, кад сам се вратила из Норвешке. Али, сам још од 1999. радила са људима из мреже ове странке. Уз мене су били Мирољуб Лабус, Предраг Марковић и Млађан Динкић. У странку сам се укључила кад је имала само два одсто јавне подршке. Али, на муци се познају јунаци...

Зашто сте се укључили у политику?

Зато што нема промена у Србији уколико се не промени политички живот и странке. Најбољи начин да промените странке није седење у фотељи и критика, већ да, пре свега, промените себе. Односно да се укључите и покушате нешто и сами да учините. А тако ради странка којој припадам. Јер, у нашој идеологији, у центру је појединац, његова иницијатива, тржишно размишљање. То је мени блиско. То да се ради у интересу грађана.

Који је Ваш спорт и Ваш клуб?

У спорт ме одавно „увео” Слободан Живојиновић једним од својих тениских подвига на турниру у Вимблдону, а сад волим све спортове. Али, кад је у питању боја мог клуба: као министар не навијам ни за кога, а моја породица, по традицији, навија за Црвену звезду. Од страних екипа посебно ми је драг норвешки фудбалски клуб Розенберг. Они су решили проблем насиља у спорту тако што су у игру укључили девојчице, женске клубове, а не само дечаке и мушке екипе. Ове прве прате сви чланови породице, па је жеља за жестином у игри много мања. А навика је друга природа...

Како сте доживели оно хапшење Џајића, Цветковића..?

Сам чин је био, мени, а верујем и многима, врло непријатан. Причала сам на ову тему са људима из полиције, а они су ми казали да то, уз снимање, мора тако да буде. Ипак, ово је, по мом мишљењу, изгледало исувише спектакуларно. Е, сад, да ли за то хапшење има разлога или нема, не могу да кажем. То ће утврдити правосудни органи. Али, општи утисак, судећи по другим догађањима у фудбалу, јесте да ту има „прљавог веша” за који су криви само појединци. То је, види се, случај и са навијачима. Ту очекујем помоћ државе која је, очигледно, решила да се ослободимо тог зла.

Које утиске доносите из Пекинга?

Ове Олимпијске игре су ме опчиниле. Али, не само Игре већ и све оно што су Кинези учинили да тај догађај буде готово нестваран. Основна порука слике из Пекинга јесте да држава и спорт морају да буду партнери при организацији таквих догађаја, да не могу једно без другог. То је наше искуство пред Универзијаду која ће следеће године бити организована у Београду. Биће то нова велика прилика за Србију да се, политички и спортски, добро позиционира на ранг-листи успешних и срећних земаља света. 

А шта је Вама потребно за савршену срећу?

Увек има простора да живот буде бољи него што јесте. Мени је за савршену срећу потребно здравље свих у сложној породици и остварења, ако је могуће и професионална остварења свих у тој заједници.

Од чега страхујете?

Кад утонем у ту врсту размишљања плашим се, помало, којим ће смером моја деца кренути у будућност... А моја је жеља да на то утичем.

Ко Вам је у историји пример за углед?

То је Гру Харлем Брутланд. Она је била норвешка премијерка деведесетих година прошлог века. Она је Норвешку, која је тада била најзадуженија земља Европе, довела до једне од најбогатијих на нашем континенту.

А ко је то у Вашем животу?

Моја Мајка Илинка. Она има готово невероватну унутрашњу снагу, а при том велику доброту и моралну чврстину. Она, углавном, „говори” својим поступцима.

Које место је рај на земљи?

Волим, наравно, Београд. Обожавам и Осло. Али, не бих имала ништа против да живим на Бледу или у Мадриду.

Опишите Вашу највећу љубав?

Имам је. То је мој супруг. Мој Веселин.Он је комбинација велике доброте и снажног разума. Доброта је његово опредељење. А некад човек за то опредељење мора и да се бори. И против себе и против других. Јер, има много изазова. Али, Веселин, упорно, остаје и добар и паметан.

Које су Ваше врлине?

Уз све хришћанске: веру, љубав и наду, моја врлина је и истрајност. Истрајна сам у свим својим односима.

Шта бисте на себи поправили?

Свако на себи би могао нешто да поправи. Али, мислим да је зрелост кад се човек помири са својим физичким манама. Зрела сам особа...

Кад сте последњи пут били срећни, а кад тужни?

И мали догађаји ме чине срећном. Јуче сам била веома срећна кад ми је Дамјан донео две петице из школе. А тешко ми је пало кад сам чула да је свекар моје сестре веома болестан.

Шта је Ваша највећа амбиција?

Остварила сам највећу амбицију. То је да сам мајка двоје деце. То је мој драгоцени осећај остварености. Све оно друго у мом животу је бонус. Све друго доживљавам као могућност да некоме пружим нешто; од онога што чиним за своју децу до чињења за другу децу које би требало да буде све више...

Али, деце има све мање...

Ту је главни проблем осећај сигурности. Постоје и оне жене које, из сто разлога, не могу да пројектују своју будућност, па се те мајке нерођене деце одричу тог божијег чина, рађања. То је, пре свега, велика лична трагедија. А не би требало заборавити да је из Србије, у протеклих петнаестак година, по нашем истраживању, отишло пола милиона младих људи!

Како себе доживљавате?

Као неког ко није лењ, ко је пун оптимизма, позитивне енергије и менталне снаге да превазиђе све тешкоће. А много ми је значајно што у себи никад нисам осетила клице злобе, зависти и љубоморе.