​Злочин у име апсолутног принципа

Једну од посластица за публику предстојећег 29. фестивала ауторског филма у Београду (ФАФ), свакако ће чинити визуелно и тематски колосалан филм „Отет” (Rapito/Kidnapped), легендарног италијанског редитеља Марка Белокија, чија је вера у снагу и моћ филма упркос његовим већ позним годинама (1939) и даље неуништива.

 Овај филм је имао светску премијеру на овогодишњем 76. по реду Канском фестивалу, а захваљујући дистрибутерској кући MCF на ФАФ-у ће се наћи у Главном програму (29.11.) у друштву најновијих дела канских, венецијанских и берлинских победника. Белокио сада урања у историјски истиниту причу о киднаповању шестогодишњег дечака Едгарда Мортаре из јеврејске четврти у Болоњи 1858. године, које су починили папини војници по кардиналовом наређењу, јер га је као бебу тајно крстила његова дадиља, а папски закон је неоспоран: дете мора да добије католичко образовање. Борба јеврејске породице Мортара да поврати сина уз подршку јавног мњења у либералној Италији и међународне јеврејске заједнице, брзо је попримила и политичку димензију и као таква остала заувек записана у историји земље...

Открили сте нам још једну истиниту причу из прошлости, коју је могуће повезати и са садашњим временом?

Прича о отмици овог јеврејског детета Едгарда Мортаре ме је посебно занимала, јер ми је пре свега омогућила да одсликам злочин почињен у име апсолутног принципа. „Одводим те јер је бог тако хтео. И не могу те вратити твојој породици. Ви сте крштени и стога сте католик за вечност.” Ово је званични „non possumus” (не можемо) папе Пија Деветог. Зато би било праведно гарантовати спасење у загробном животу, окончати живот појединца, у овом случају детета које због младости нема снаге да се одупре или побуни. Написао сам сценарио заједно са Сузаном Никјарели, пошто смо добро све то истражили.

Моћним визуелним средствима ви одсликавате период, али и последице принудног покрштења вашег главног јунака?

Што се свеукупне естетике тиче, са директором фотографије Франческом ди Ђакомом сам лако нашао заједнички језик. Знали смо тачно како треба снимити овај филм. И да, живот мог јунака ће заувек бити сломљен, чак и ако је мали Мортара преваспитаван од свештеника заувек остао веран Католичкој цркви. И сам ће постати свештеник, кроз фасцинантну мистерију коју само воља за преживљавање не може довољно да објасни. Јер Едгардо, када је Рим ослобођен, ипак ће остаје веран папи. Штавише, он ће до своје смрти покушавати да преобрати своју породицу која није хтела да негира јеврејску религију.

Како то објаснити?

Отмица Едгарда Мортаре је такође злочин против тихе, умерено имућне породице која поштује папу-краља, врховни болоњски ауторитет тога доба, у време када је ветар слободе дувао широм Европе, када су свуда почели да се потврђују либерални принципи и да се све мења. Отмица малог Едгарда стога симболизује очајничку, ултранасилну вољу силе у опадању која покушава да се одупре сопственом колапсу. Тоталитарни режими често имају такве преокрете који им само на неко време дају илузију победе. То је попут кратког грча пред смрт.

Ви приказујете и страх и збуњеност и унутрашњи бол отетог дечака?

Да, то је неопходно. Осим екстремног насиља овог чина, желео сам да испричам ужаснутост малог Едгарда, његов бол након принудног раздвајања од породице, али и његове напоре да покуша да помири вољу свог другог оца ‒ папе, са вољом његових родитеља који траже по сваку цену да га папа врати међу њих. Жестоко од стране мајке, а умереније од стране оца који пре свега мисли на добробит детета.

Оваква врста помиритељства је по вама немогућа?

У филму видите да је Едгардо целог живота покушавао немогуће помирење. Никада није порицао своје родитеље, своје порекло, али се ипак није помирио са чињеницом да је његова мајка остала Јеврејка до смрти. С друге стране, он никада није постао играчка папства и ово преобраћење неће бити изузето од неочекиваних побуна, мање више свесних, о чему сведоче његове патње и поновљене болести које су га приморавале да дуго остане у кревету. Платио је својим телом за ову приврженост католичкој вери која никада није била доведена у питање. Срећа за њега никада није била више од успомене. Све успомене из година када још није имао ни седам година, избледеле су.

На изазован и занимљив начин ви покушавате да осветлите главну енигму у овој филмској причи?

Као што сам рекао, друга енигма ове приче је заиста Едгардово преобраћење. Дете се преобратило и целог живота остало верно свом другом оцу, папи Пији Деветом. Због чега? Преовлађујућа теорија да је тада био сувише млад и под јаким утицајем да би могао да се одупре. Било је то преобраћење или смрт. Оно што бисмо данас назвали „Стокхолмски синдром”...

Нема једноставних објашњења?

Нема, ја и не покушавам да понудим једноставност, али свакако је овде реч о радикалној конверзији. То што Едгардо ни у једном тренутку нема сумње, чини његов лик још занимљивијим. Води нас у светове невидљиве нашим очима, али који постоје за многе људе. Можемо се одлучити да „феномен” посматрамо споља или с љубављу и емпатијом. Али у случају овог филма покушао сам да прикажем дете-жртву моралног насиља, а затим и човека који остајући веран вери својих мучитеља, које почиње да сматра спасиоцима, на крају постаје лик који то чини без икаквог рационалног објашњења. Ово је филм а не књига из историје или филозофије. Нема идеолошки циљ.