Повратак класици

На последња два концерта Бемуса вратили смо се класици и публика је томе одговорила у пробраном и пунијем броју него што је то било претходних вечери. Очигледно се желела светска звезда која свира класичан репертоар. И заиста, млади Дејвид Герет (27) конципирао је програм са две Бетовенове композиције у првом делу, а у другом са Григом и Сарасатеом, остварујући комбинацију озбиљности две велике сонате и ефектних комада који приказују све оно што је могуће и немогуће извести на инструменту.

Ништа није тако незахвално као одрасти, а био си „чудо од детета”. Управо се то догађа немачком виолинисти Дејвиду Герету. Све што је имао да оствари догодило му се пре тринаесте године када је постао најмлађи уметник који је потписао уговор са кућом Дојче грамофон, а већ до тада свирао са највећим светским оркестрима и диригентима. Плејада младих данас свира таквом супериорном техником да то зауставља дах. Увек се питамо, има ли иза те завесе од бравура и неког садржаја ? Било га је, мада не тако убедљивог у Бетовеновој Сонати бр. 10, оп. 96 коју је Герет препустио својој изврсној сарадници, Милани Черњавској да води и доминира, да се клавир пролама салом, док је за себе задржао нежну подршку и пратећу улогу. У Романси бр. 2 у Еф дуру, међутим, лирика и нежност припале су виолини. И иначе двоје уметника имају различит однос према музици и интерпретацији који се срећно комбинује, она је страсна, он уздржани лирик, она поседује „мушку” снагу, он „женску” душу.

Фину и грациозну душу виолинисте осетили смо најбоље у Григовој сонати бр. 3 у е молу у којој се Герет размахао и показао сугестивнијим, да би у Сарасатеовим Циганским мелодијама оп. 20 коначно дао маха беспримерном техничком умећу, постижући све што може и хоће на инструменту.

Прошлогодишњи сјајни концерт француског квартета Ебен, довео је овај ансамбл на овогодишњи Бемус, што је публика тражила и подржала у потпуности. Без обзира који програм изводе (овога пута био је то нови Моцартов Дивертименто К. 138, Дебисијев квартет оп. 10 и Шубертов квинтет Це дур, Де 956, опус постхумни), он звучи као чиста, избрушена музика, доведена до крајњих граница чујности, изнијансирана на микроплану, а у налетима огромних динамичких лукова доведена до великих градација. Нежног Моцарта сменио је „мушки” свирани Дебиси и до невероватних звучних боја, карактера, слика и детаља изведени Шуберт, уз суделовање наше одличне виолончелисткиње Маје Богдановић. Прошлу годину дана ансамбл је наступао, стално освајајући нове просторе, награде, снимке и постигао још већу унутрашњу кохезију и уиграност.