Тамо далеко где се Самара улива у Волгу

Када сам стигао у Москву није било станова на тржишту. Странци су могли да добију стан само преко акредитоване фирме. Постојала је државна УПДК (управа дипломатског кора) која је додељивала станове, ако се захтев прихвати. И тако се ја једног дана упутих у УПДК због уговора за стан.

У то време СССР је нестајао и стварала се Руска Федерација. Руси су се враћали коренима и традицији, почели су да враћају стара имена градовима и улицама. Тако сам се ја, уместо у улици Крапоткинска 20, нашао у улици Пречистенка 20.

Љубазни портир у повећем холу ме замоли да сачекам јер је била гужва. Почесмо разговор и он ми рече да је баш на том месту Изадора Данкан, под будним оком Сергеја Јесењина, држала часове балета.

Велики руски лиричар Сергеј Јесењин (1895-1925) имао је кратак али буран живот. Генијални песник женио се неколико пута а један брак је био и са легендарном америчком плесачицом, Изадором Данкан (1877-1927) старијом од њега 18 година. Брак је трајао три бурне године а једно време провели су Америци. Боравак у Америци Јесењину је остао у лошем сећању, тамо нико није имао слуха за његову поезију.

Имам седамдесет година и скоро пола живота провео сам у Русији. У московско представништво велике југословенске фирме стигао сам прије почетка последњег рата у Сарајеву. Како је „пуцала” наша држава тако су пуцала и наша представништва у Москви. Свако се сналазио како је знао и умио. 

Деведесете су у Русији донеле ломове па и хаос. Покушај државног удара на првог председника РФ па онда и рат између президента и  руског парламента. Дешавале су се радикалне промене. Извозници су добили право да располажу са половином зарађених девиза. Тако је фирма за коју сам почео да радим кренула у послове са нафташима из западног Сибира: Лангепас, Сургут, Њижњевартовск.                                                                                                                                         Једног зимског леденог дана у Њижњевартовску лежао сам у соби са неколико кревета. На вратима се појави добро промрзли човјек. Представи се да је Ковачевић, инжењер електротехнике.

Радио је у истој фирми као и ја. Родио се и живео у Ужицу у коме ја, на жалост, никада нисам био. Рекох му да сам из Сарајева а он ми рече да је и он Сарајлија и исприча ми своју причу.

Када су усташе ушле у Сарајево 1941 године његов отац и трудна мајка успели су да изађу из града и преко источне Босне пређу Дрину и дођу у Ужице. Ту га је мајка и родила. Тако човек из града у коме никада нисам био постаде мој суграђанин.

Једне године сам имао велику турнеју по Русији: Викса, Тјумен, Камен Ураљскиј, Пољевској, Јекатериненбург, Самара, Саратов и Волгоград.  

Иља Рјепин ( 1844-1930) био је један од највећих руских сликара. Највећи број његових слика налази се у Третјаковској галерији у Москви и у Руском музеју у Санкт Петербургу. Најпознатије су портрети П.М.Третјакова, Толстоја, царице Софије Алексејевне, затим слике „Крсни ход у Курској губернији”, „Иван Грозни и његов син Иван”, Запорожци пишу писмо турском султану”, и на крају можда и најважније слика „Бурлаци на Волги”.

„Бурлаци” се чувају у Руском музеју а ја сам је видео кад је била ретроспектива Рјепина у Третјаковци.

Рјепин од 1899. је живео на свом имању Пенати, у месту Куокала у Финској која је тада била у саставу руског царства. Послије Октобарске револуције Финска постаје независна и он остаје да живи у емиграцији гдје је и умро 1930. године. Послије руско-финског рата 1939/40. године Куокала постаје територија СССР-а и добија назив Рјепино. Сада се тамо налази музеј.

На месту гдје се река Самара улива у Волгу руски досељеници су у 16. вијеку направили тврђаву као заштиту од напада степских народа. Самара се ширила и данас има око 1,2 милион становника.

 На обали чудесне матушке Волге, на другој страни показали су ми брдо Жигули. Тамо је село Ширјајево где је Рјепин правио скице за своју чувену слику „Бурлаци на Волги”. На излазу из Самаре, у сеоцету Волжскиј налази се црква у којој се, према предању, венчао Стјењко Разин, вођа устаника из 17. вијека.

К. Ранков     

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика