По­ли­тич­ки сла­ло­ми

Након што су разочарани лидери црногорске опозиције, у минули четвртак, изашли са састанка са тамошњим премијером Милом Ђукановићем, не успевши да га одговоре од признавања независног Косова, било је више него јасно ко је, у име Црне Горе, одлучио да повуче потез који је изазвао прави „потрес” у односима са Србијом. Уосталом, он то ни сам није крио: неколико дана раније рекао je да ће о томе његова влада одлучивати са подршком парламента или без ње.

Ђукановић, кога присталице после проглашења самосталности ове државе сматрају највећим Црногорцем после краља Николе, а опоненти годинама оптужују да је направио приватну државу, на власти је, практично, већ 17 година. За председника црногорске владе изабран је први пут 1991. године, и то на свој 29. рођендан, поставши и најмлађи премијер у Европи. Ту дужност обављао је у три мандата, до 1998. године, када је први пут постао шеф државе. Други пут је на председничко место изабран 2003. године. Под његовом „палицом” Црна Гора је стигла до независности, после чега се закратко повукао са државних функција. Али, не задуго: већ фебруара ове године вратио се на премијерско место.

Иако је једини политичар од утицаја који је каријеру започео још у време „комунистичке номенклатуре” и представља прави феномен по дужини опстанка на власти, ипак у његовој политичкој биографији, исписиваној у штампи у безброј наврата, доминира друга црта: способност аутотрансформације и слалома, од случаја до случаја.

Ево, и на примеру српске јужне покрајине. Колико у јануару, тврдио је да „Црној Гори не припада место барјактара у признавању независности Косова”, да би већ у јулу рекао да она треба да следи свој национални интерес, „а не да препознаје интерес других, макар они били веома блиски, па и најближи суседи”.

У политичку орбиту избачен је као „јуноша” у „тројцу” познатом као „млади, лепи и паметни” (уз Светозара Маровића и Момира Булатовића). Са Булатовићем, кумом и најближим сарадником, разишао се 1997. године, након бурног расцепа у владајућем ДПС-у. И са Слободаном Милошевићем био је најпре савезник, да би потом, када се заложио за признавање резултата локалних избора у Србији 1996. године на којима је победила опозиција, постао његов љути политички противник, а миљеник Запада.

Не само сараднике, мењао је и своје ставове. У првој половини деведесетих, говорио је „били смо нападнути од стране хрватске војске”, а 2000. упутио је „најискреније извињење” грађанима Хрватске, посебно Дубровника, за све што су им „нанели Црногорци током кампање 1991. године коју је водио Београд”.

Ни кад је реч о СЦГ није се увек на исти начин оглашавао: 2004, да је примена Београдског споразума обезбедила „да спласну тензије између Србије и Црне Горе”, а непуних годину и по касније, да „губимо време и због тога желимо независност”.

Једино је у негирању оптужби из истраге тужилаштва италијанског града Барија, да је био на челу групе која је између 1997. и 2000. године, захваљујући кријумчарењу цигарета између Црне Горе и Италије, зарадила више десетина милиона евра, био доследан, тврдећи да су „све то лажи”. Занимљиво је и да је јавности преношено да је Ђукановић, између два премијерска мандата, за нешто мање од годину и по дана, зарадио грдне паре. Називајући га „чаробњаком”, медији су преносили да је финансијским трансакцијама у Првој црногорској банци, са братом Ацом, зарадио чак „неколико десетина милиона евра” и постао власник пет фирми.