Ко ће бринути о кућним библиотекама

О томе шта да се ради с књигама које ће остати иза нас ако нема потомства заинтересованог за читање написао је врло добар текст, објављен у „Политици” на Светог Николу, књижевник Мироје Вуковић из Подгорице. Ево и мог искуства.

Сређивала нам ћерка кућу пре пар година и замолих је да све књиге из плакара покупи и носи у шабачку библиотеку јер немамо више времена да их поново ишчитавамо: „Кажи им, сине, да је то поклон твојих родитеља Лепе и Слободана, који се полако пакују за ’другу димензију’, где им неће требати ни дневне новине ’Политика’, а камоли књиге.”

Послушала она, однела четири, пет повећих картонских кутија разних књига, кад у библиотеци почели нешто да „зановетају”.

Треба да се испоштује читава процедура, да се попуњавају неки упитници шта ли… „Није то само ево вам ове кутије пуне књига, па ви с њима видите шта ћете.” Ако се сећам, тако је некако рекла ћерка кад се вратила и рекла нам да нису хтели „тек тако” да приме књиге у шабачкој библиотеци, те да их је она све однела у (своју) шабачку гимназију, где су са захвалношћу примили Лепин и Слобин поклон.

Исто сам тако у свом родном Новом Селу (код Лознице), где више нема сталног домаћина – будемо само преко лета ми „метузалеми” – покупила по кући све књиге и однела их у основну школу. Радо су их узели.

А пре неки дан сам прочитала како се „хладњачар”, откупљивач малина у Трешњевици код Ариља, „похвалио” књижевнику Мирославу Тодоровићу да је „све његове књиге које му је М. Т. поклонио, па и оне са посветом” – бацио у контејнер. Остао је књижевник збланут, запањен, у неверици.

Лепосава Петровић,
Шабац