Први пут с мајком на Косову

Земља у којој сам нашао свој мир отуђила је најпре комад мене. Онај најсветији. Онај који ме никада није желео и сматрао својим.

У августовско јутро, у шанку у коме радим у Медисону, Висконсин, гланцам чаше и размишљам, а усне саме почињу да певуше...

„Ој Косово, Косово, земљо моја вољена,

земљо славних витезова Лазара и Милоша...”

Рођендане одавно не славим и намерно не узимам слободне дане за њих. Постајем свестан песме коју сам запевушио па застајем а мисли ме враћају у детињство и тинејџерске дане и све се враћа као у магоневењу.

Ја Косово никада нисам напустио. Косово је одбацило мене. Јер ако су сви Срби макар духовно пореклом са Косова, ја сам са свете земље не само духом неко и телом и крвљу, половином свога порекла. И та ме половина никада није желела. Одбацила ме је на самом почетку, ни не слутећи на које ће јој све начине живот показивати да греши и да се крв и поред свих напора не сме и не може одбацити.

У једно августовско поподне звони телефон. Већ шеснаесту годину за редом очекујем позиве који углавном не долазе. Позив од оца, од бабе и деде по оцу, позив са Косова, из Старог Села поред Урошевца.

Навикао сам се већ годинама да ми најближи неће честитати рођендан, да се неће сетити да су на овај дан добили сина, унука, наследника. А и ако се сете неће ни овај пут скупити људскости да то и себи и другима признају. Али се зато други рођаци и пријатељи јављају, па телефон звони цео дан.

Какав је осећај када препознаш глас који никада ниси чуо? Када у делићу секунде схватиш да си и сам потекао из тог гласа, да си најзад победио, да си најзад дочекао оно што ти одавно припада. Признање да постојиш.

Глас је био дедин, а разговор кратак. Честита ми рођендан и жели да дођем да се видимо.

”Умреће ускоро”, помислио сам. Тога дана напунио сам шеснаест година али знам да су најтежи грехови они према сопственој крви. А знам и да се они цео живот поричу и преносе из дана у дан, све док човек не осети да су му дани одбројани и да је време да их окаје.

Презиме Рудовић племенског је порекла. Има нас у Херцеговини, Црној Гори, у Србији, по целом свету,  али сви воде заједничко порекло. Кажу да смо се некада презивали Берисављевићи по граду Бери у Албанији, одакле ће се неки наши преци, из мени напознатих разлога, следећи недокучиве путеве миграција на Балкану, одселити у Херцеговину и при томе променити презиме.

Од када је отац отишао, када сам имао непуне три године, одржавам контакте са неким од рођака и на њих имам лепа сећања и успомене. Поједини рођаци се јављају, али не и моји најближи. Отац се појављује местимично и делимично, пар година га има, пар нема, и тако у круг. 

Од деде и бабе једва да има гласа. Један пакет и једно писмо. И то је све. Петнаест пропуштених рођенданских позива.

Први пут ћу се упутити на Косово са само четири године. Мајка је решила да са ујаком одемо на море у Грчку, а пошто нас пут води кроз Косово решавамо да свратимо и у моје село. Мали сам био и не памтим пуно, али ми је као кроз маглу у сећању остала слика прозора.

Затворених прозора на сеоској кући иза којих се није мицало ништа. Даљи рођаци живе у комшилуку близу дедине куће и лепо нас дочекују, али деде и бабе нема. Нису желели да изађу. Тако је дакле протекло то моје прво враћање у свету земљу мог порекла.

Десетак година касније Југославија се распада а српство се полако буди. Вођен Божијим промислом и Божијом вољом, ја који нисам одгајан у нарочито православном духу бивам призван и на помало чудан начин почињем да одлазим на часове веронауке. Часови су креативни а у склопу њих ради и драмска секција. Припремили смо представу о Светом Сави и одлазимо на турнеју по Косову. 

Те 1994. године имам четрнаест година и све лепо памтим. Обилазимо српске светиње, дајемо представе у Приштини, Пећи, Дечанима, Призрену. У Приштини по први пут у животу упознајем две рођене тетке које су чуле да долазим и дошле су да ме виде.

Ноћимо у конаку Пећке Патријаршије и ту купујем мали диптих са Христом и Богомајком који ћу уза себе касније носити свуда по свету. По први пут се одушевљавам миром и спокојем који се налази у српским манастирима. Упознајем ту и касније несретног владику Артемија који ће од непоколебљивог борца за српство на крају доживети судбину расколника. У Дечанима по први пут целивам свете мошти.

А онда се две година касније одлучујем да испуним дедину жељу. Његово је да затражи, моје је да некако опростим. Умире му брат и ја се са неколицином рођака спремам пут Косова. Најчуднији осећај је та несхватљива припадност и не припадност у исто време. Сазнање да ту ипак припадаш али да ипак и не припадаш, да ниси и никада ту нећеш боравити.

Упознајеш оне које би требало да познајеш цео живот. Гостујеш у кући у којој би требало да си домаћин. Тада сам први и једини пут видео деду и бабу.

Слутње су ми се обистиниле. Пар година касније деда умире а ја се опет спремам на огњиште. Већ је 1998. године и немир су полако почињали. Акције шиптарских терориста су све чешће, пресрећу аутомобиле, отимају људе, пуцају на полицајце, па овог пута идемо и на ризик.

На гробу, стицајем разлике у обичајима, једини венац је мој. Косовски Срби не практикују остављање венаца на гробове, а ми у Тимочкој Крајини то упражњавамо. На чуђење села на гробу крупним словима пише; „Последњи поздрав драгоме деди од унука Предрага”.

Нека врста животне ироније, шта ли, онај кога је најмање признавао поздравља га последњи пут.

А ја сам тада последњи пут био на Косову. Али га нисам последњи пут видео. И ја се 2000. године укључујем у општенародни протест мењања власти. Избори су завршени али се резултати не знају још увек па неке две недеље протести бивају свакодневни.  Леци и пропагандни материјал опозиције бивају бесконачни.

У једном тренутку листам летак и стајем на сред улице као громом погођен. На слици летка је бирачко место на коме је Милошевић „однео убедљиву победу”. Бирачко место број 6, Старо Село, Урошевац. До темеља спањена кућа мојих рођака Рудовића у којој сам два пута спавао а која је иначе служила као бирачко место док је у селу било Срба.

Годину дана касније опет је августовско јутро и поново звони телефон. Овог пута слично деди пре пет година зове ме бака. У Смедереву је, честита ми рођендан и жели да дођем. У посету нисам отишао али на сахрану јесам. Од многобројне родбине на мене пада задатак да носим крст. Испред поворке корачам баш ја, онај кога за живота није пуно марила нити признавала. Млад сам за толику животну иронију.

Убрзо долази крај свему. Емиграција. Апсолвирао сам право и било ми је доста свега. Указује ми се прилика каква се само једном у животу јавља и не пропушта се без кајања. Играм лутрију и на њој добијам зелену карту за Сједињене Америчке Државе. Не размишљам пуно и користим преосталих пар месеци не би ли се спремио за одлазак.

Отац кога иначе годинама није било овога пута се огласио. Уместо родитељског савет и праштања добијам тужбу. Чуо је да одлазим и не жели да ми плаћа алиментацију коју ми више и онако не бих тражио. Судски позив ми стиже и задњи пут се виђамо на суду.

Ту сазнајем да није презао ни од звања америчке амбасаде, тражио је потврду да сам стварно добио зелену карту и тиме скоро угрозио моју шансу за одлазак. Уместо оца, дакле, добијам тужи-оца.

На часовима енглеског језика у Висконсину првог дана свако треба да каже по нешто о себи. Ја седим у задњој клупи а човек испред мене се представља: „Ја се зовем Муса и ја сам са Косова.

- Косово, Мусо, није држава, добацујем из задње клупе.

На часу настаје непријатан мук. А непријатан мук настаје и сваки пут када ме питају за порекло и када Англосаксонци чије је познавање географије и историје испод сваког пристојног минимума помену Косово. За њих одбијање кратких разговора представља безобразлук, а у било какве дубље разговоре не воле да се упуштају, па нам тако једино мук преостаје.

Кажу ми да је на делу моје дедовине саграђен Бондстил. Ако не баш на делу дедовине, у комшилуку свакако јесте.

Тужи-оца више нисам видео. Али очекујем позив. Знам да ће стићи, само се молим да стигне што касније. Желим му дуг живот и помолим се за његово здравље. Добро је да сам на послу и да ми ни ове године не звони телефон.

Интернет је у међувремену направио револуцију у људским односима. Отац ми се не јавља а ни шеснаест година млађи брат али зато полако проналазим неке друге рођаке и саплеменике. Сазнајем да ми је једна од тетака недавно била у нашој пра постојбини Херцеговини. Понекад се спустим кроз гугл мапе до Старог Села и покушавам да препознам кућу. Уз интернет и цинизам живота, цео ми се овај свет по некад чини мањим од маленог Косова. Још увек сам тамо где ме никада није било.

И док бришем чаше и чекам да почне лудница од посла, знам једну ствар. Ја никада нисам напустио Косово! Косово је напустило мене.

„Ој Косово, Косово... земљо моја вољена....!”

Предраг Рудовић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика