У шетњи са орлом, лавом и крином

Шлемове и штитове више не виђамо на улици, али симболи који су се налазили на њима код средњовековних владара и даље су присутни. Од Немањића па до данас двоглави орао је једно од основних обележја наше државности. Како би се боље упознали са ратничком прошлошћу предака, у Историјском музеју Србије до 30. марта 2024. посетиоци могу да обиђу гостујућу изложбу Музеја Републике Српске из Бањалуке „Орао, лав и крин – хералдика средњовековних српских земаља”.

„Двоглавог белог орла прво су користили Комнини (владарска династија из редова војног племства која је управљала Византијом прим. аут.), који је за време Палеолога постао њихов симбол, одакле су га Срби преузели. Лавови и змајеви, који су такође чест заштитни знак српских владарских породица, вероватно долазе из западних традиција”, каже за „Политику” историчар Јанко Врачар, коаутор ове поставке заједно са колегом Дејаном Дошлићем.

Њих двојица су на свечаном отварању спровели госте кроз изложбу и открили да је на пројекту радио тим састављен од редитеља, сликара, дизајнера и архитеката. Хералдика, као помоћна историјска наука, проучава настанак грбова и нераскидиво је везана за витешку културу која се од 11. века развијала у Европи. На овој изложби представљено је двадесет грбова најзначајнијих владарских и великашких породица из Србије, Босне, Захумља и Зете.

„Властимировићи су први српски владарски род. Ова династија је била присутна до 10. века, након чега је нестала. Кнез Стројимир оставио је иза себе печат на ком пише ’Господе помози Стројимира’, који се чува овде у сталној поставци ИМС. Он је откупљен пре петнаестак година на аукцији у Минхену и један је од ретких печата који је сачуван из тог доба српске историје”, рекао је Врачар на првој станици овог путовања кроз средњи век.

Долазећи до Котроманића, у вези с којима је недавно приликом откривања споменика Стефану Твртку Првом у Сарајеву поново покренута расправа међу историчарима на тему „чији је Твртко”, Дошлић каже да та династија има најбогатију хералдичку праксу тог доба, у којој се види утицај француских породица.

„Твртко је створио грб на коме доминира шест златних љиљана. Овај цвет налазимо још у 10. веку на неким српским гробовима, затим и у Мирослављевом јеванђељу, новцу краља Милутина, одеждама Немањића... То је један од најзаступљенијих хришћанским симбола и код нас се преводи као Богородичин цвет, који представља чедност”, каже виши асистент на студијском програму Историја на Филозофском факултету у Бањалуци.

Поред поменутих племића, нижу се још и Владисављевићи, Драгаши, Бранковићи, Балшићи, Црнојевићи, Лазаревићи, Мрњавчевићи и други, а испод грба сваке лозе посетиоци могу да прочитају кратак историјски осврт о њима и на карти виде области којима су они владали.