Пољаци у париском супермаркету

То вече из позоришта изашао сам прилично разочаран. На путу до куће свраћам по „хлеб и вино" у једину самопослугу у кварту која остаје отворена до касно у ноћ. Неким чудом тамо имају један пристојан пуљански примитиво који и од подгрејане вечере зна да направи банкет.

У продавници још од врата наилазим на две младе Пољакиње,  туристкиње у Паризу. Једна је црнка, а друга плавуша. Обе су лепе и некако веселе. Мало прислушкујем њихову супермаркетску конверзацију, колико да установим шта ми је остало од пољског који у мојим ушима и даље шушти као свила, а којег сам некад добро разумевао. Убрзо настављам за својом послом.

Кад стигнем до аутоматских каса, Пољакиње већ плаћају, а црнка уз то и нешто чаврља с једним младим пољским бескућником. Ми, случајна публика, осећамо облак међусобне опрезне симпатије који их окружује.

Она је ту на пропутовању, а он је већ афирмисани париски клошар. С пар другара мота се по крају већ више од годину дана. Мало просе а више пију. Имају око 25 година, а лица су им некако типично пољска - препознао сам их и пре него што сам чуо њихов шуштави говор.

Док стадох у ред пријатељско земљачко ћаскање већ се завршавало. Чујем како га црнка прилично наивно пита ради ли, али његов одговор не успевам да разумем. Захваљује јој за нешто... Можда му је дала неки евро или му је била довољна и лепа реч.

Девојке су платиле и одлазе, а он се окреће према нама који смо у реду, вероватно не желећи да поново укрсти поглед са својом црнокосом саговорницом.

Док плаћа боцу вина мучећи се с машином која упорно одбија његову згужвану новчаницу из очију му фрцају сузе. Плаче из дна душе. На лицу му није туга већ неки страшни, абисални очај. Зар је овако морао да је сретне?

Док се враћам кући из сећања ми израња доживљај с ретроспективе Душана Макавејева од пре пар година у једном биоскопу у Латинском кварту. На програму је била "Невиност без заштите". Напуштајући салу једном из групице локалних студената отима се уздах : Quelle chute - Какав расплет!

Баш тако, какав расплет, понављам самом себи, зачуђен.

Н. Ерцеговац

Пишите нам Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика