Душанова бравура на сокер стадиону у Мичигену

Већ сам са мојом породицом двадесетак година у САД, овде у Ен Арбору, у Мичигену. И већ сам неколико година у пензији. Наравно, највише гледам телевизију. Имамо све српске ТВ канале, волим фудбал и између преноса осталих фудбалских такмичења, острашћено сам пратио учинак наших српских „Орлова" у квалификацијама за ЕВРО 2024. у Немачкој.

Пре неки дан без неког одређеног циља одшетао сам до „Холвеј филда", малог стадиона средње школе „Пионир", тачно преко пута моћног „Мичиген стадиона” са 110.000 гледалаца где „божански" плави тим Универзитета Мичиген игра своје колеџ утакмице у америчком фудбалу.

Овде на „Холвеј филду" школском стадиону каквих у Америци има на хиљаде, игра се чак и сокер, најчувенија игра на свету, свуда позната као фудбал, осим на овим просторима. Тај хипокритски маневар, наоко безазлен, да једну игру неупоредиву по лепоти и инвенцији, јер није њихова не зову њеним правим именом већ је именују као некакав комични сурогат добро познатог рагбија, сврстава Американце на страну мрачних спортских шовиниста. Али, то је друга прича и она ме сада не интересује. 

Док сам тог лепог новембарског предвечерја узбуђен улазио на мали „Холвеј филд" стадион, присетио сам се да сам последњи пут ушао на неки стадион (игралиште Чукаричког на Бановом брду у Београду). Исто тако случајно као сада, да бих тамо са уживањем запалио цигарету и одморио се од дуге бесциљне шетње, пре пуне две деценије.

Заузео сам место у прилично испуњеном гледалишту таман кад је почела утакмица између два средњошколска тима. Сумрак је и пале се рефлектори, трава већ орошена, светлуца а зелена се боја излива из свог пигмента.

Колико би убогих српских предграђа пожелело да има овакав стадион? Мада примећујем терен је грбав од свакодневних школских тренинга америчког фудбала. Али објекат је леп, трибине као бомбона, електронски семафор, расвета, разглас. Умилни женски глас изговара имена играча домаћег „Пионира" сваки пут кад направе успешан потез, дриблинг, шут, а нарочито после сваког „храброг" старта кад противнички малишан одлети у ваздух и закотрља се по терену.

Извадио сам цигарету, лагано, ритуално је помирисао и упалио малим упаљачем. Пустио сам први дим изнад главе, а онда се осврнуо и погледао у људе око себе. Хоће ли ме неко од овдашњих хипокритских хајкача на „остатак света" опоменути и зауставити у мом дивљаштву?

Пушим и мислим о томе како се свако недељно преподне сви чланови породице мог комшије (буљук деце, родитељи, бабе и деде, тетке, стрине и стричеви) на прекрасном травнатом дворишту баве спортом. Како у шлемовима и панцирима, играју бејзбол (никада нисам видео да шутирају лопту). И кад најмлађе дете тољагом звизне бејзбол лоптицу, везану на врпци коју отац помахнитало врти, онако како је Раскољников звизнуо бабу ушицама секире по слепоочници, а сви се веселе, пљескају и подврискују.

Овде се фаворизују игре као бејзбол и голф где су старци од 80 година у истој конкуренцији с јуношама. Игре које су деца у остатку света презрели у најранијем узрасту, брзо прерасли и одбацили (клис, кликери).

Страшан је овдашњи терор сулуде идеје о вечитости која фаворизује игре без константног дуготрајног напрезања, без изазова, без маште, без директног супарништва, без опасности за повреде. Заштићени испод својих оклопа, сигурнијих од средњовековних панцира, модерни ритери, ти амерички фудбалисти и хокејаши, уистину глуме мушкост у гламурозном театру.

Овде разна ремпловања и фарсичне туче скинутих рукавица, наравно, за публику, због крви које никако нема, а ако се и то догоди онда весељу и препричавању нема краја.

У мечевима америчког фудбала и хокеја на обе стране, у игри која никад не траје дуже од петнаестак секунди у континуитету, наступа 120, односно 48 играча, у сокеру 22 играча на терену док безазлено пимплују фудбалску лопту у константном су физичком напрезању најмање 50-60 минута. Тешке спортске повреде четири пута су чешће, а о лакшим ни нема статистике. Види га какав је у спорту и знаћеш све о њему.

Попушио сам цигарету и угасио опушак муљајући га под ђоном на бетонском пролазишту између седишта, без снебивања, онако како сам радио пре емиграције на фудбалским стадионима у „остатку света”. Сви око мене углавном окренути леђима терену весело су разговарали, јели кокице и виршле са сенфом, дудлали воду и сокове из пластичних флашица или из огромних картонских чаша с поклопцем кроз који је пробијена цевчица.

Исту навијачку слику видео сам и на утакмицама хокеја, бејзбола и фудбала. С времена на време кад би на семафору било исписано „аплауз" или на сигнал спикера са разгласа, окренули би се према сцени на терену и пљескали уз френетично подврискивање.

И онда један малишан у дресу домаће екипе, црнпураст, онизак, лепо фудбалски грађен, прима лопту негде на центру терена на „Холвеј филду". Варајући у трку одбрамбене играче противника, после читавих 40 метара излази пред голмана, замахује левицом према мање покривеној страни гола, голман лети на ту страну као мачка, али лети у празно - лопта иде баш тамо где је била неочекивана, поред ближе стативе у мрежу.

Диван гол, заиста. Налик оном најчувенијем из финалне утакмице СП у Мексику 1986. године између Аргентине и Немачке. И док мали стрелац после бравуре трчи према центру са уздигнутом руком и стиснутом песницом, гутачи кокица и дудлаши цевчица се око мене окрећу лицем према терену и пљешћу, подврискују и звижде: „Гоооол! Гооол! Чаакаааар", одјекује на разгласу.

„Душан Чакар. Душан, Душаааан, понавља еуфорични глас спикерице.

А ја удишем дубоко у себе дим нове цигарете и пуштам га из стиснутих усана правећи плавкасту маглину испред очију. Тај малиша је без сумње дете избеглих нашијенаца, мислио сам и раздрагано пљескао. У тиму српских „Орлова" налазе се чак два Душана, Тадић и Влаховић...

Пуно ми је било фудбалско срце дуго ускраћивано за насушну порцију – гледања ове игре уживо.

Зоран Росић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика