У Нови Сад недавно је, дипломатском поштом из Канаде, стигао изузетан поклон чији значај далеко превазилази његову материјалну вредност, мада ни она није мала. Реч је о дару наследника некад угледне новосадске породице који на овај начин изражавају родољубље и патриотизам својих предака што су неговали српску културу и традицију када су ови простори били под Аустроугарском монархијом. Поклон је послала Марија Ралетић Рајичић, канадски дипломата, чији су преци живели у Новом Саду, а она је после Другог светског рата емигрирала у Канаду.

У Музеју Војводине коме је поклон намењен кажу да се сребрни есцајг састоји од 171 комада прибора за сервирање и обедовање (кашика, виљушака, ножева, кутлача, кашика за сервирање, виљушака за месо, рибу, сланика...).  Сребрни есцајг за дванаест особа послат је у оригиналном сандуку од храстовине, са четири фиоке, а у породици дародавца сачуван је као део заоставштине Маријине баке Данице Николић, рођене Вулко, која га је, као венчани поклон, добила од деде и баке, Аркадија и Бете Варађанин 1914. године. Сандук са посветом поручен је код Павла Сајдлинга (Paul Seidling), новосадског сајџије и јувелира, док је сам сребрни есцајг производ бечке радионице из 1867. године. Чуван генерацијама и наслеђиван по женској линији, сребрни есцајг представља културно-историјски документ о феноменима свакодневице и култури живљења имућних грађанских породица на простору данашње Војводине.                                                                               

Није само реч о естетској вредности, него и о наслеђу истакнуте новосадске породице Варађанин, заслужне за просветно-културни развој Војводине у периоду од друге половине 19. века до четрдесетих година 20. века.

Маријин чукундеда Аркадије Варађанин (1844–1922) био је један од најутицајнијих просветних радника Војводине, управник прве Више девојачке школе основане у Новом Саду 1874. године. Оснивач је Добротворне задруге Српкиње Новосаткиње (1880) и почасни члан великог броја добротворних задруга Српкиња које су осниване по угледу на ово новосадско удружење. Као секретар Новосаткиња организовао је и „Изложбу народних и вештачких рукотворина Српкиња” одржане у Новом Саду 1884. године. Била је то прва српска самостална изложба у Аустроугарској на којој су своје радове представиле жене из 129 српских општина са простора Аустроугарске монархије.

Варађанин је међу првима покренуо иницијативу за оснивање Српског учитељског конвикта (1890), као добротворне организације која је бринула о смештају учитељске деце. Био је оснивач и уредник првог женског часописа „Женски свет” који је излазио од 1886. до 1914, листа који се залагао за еманципацију жена и њихово укључење у политички и привредни живот у Аустроугарској. Један је од културних првака Војводине који је цео свој живот посветио борби за национална права Срба, залажући се за њихово културно уздизање по узору на најсавременије либералне тековине Европе. Написао је велики број чланака и студија из педагошких наука и школског живота и рада. Носилац је ордена Светога Саве IV степена, ордена Таковског крста и ордена Црвеног крста.

Његова кћерка Вида Вулко Варађанин (1871–1957) једна је од најталентованијих пијанисткиња и активисткиња женског покрета у Војводини. У свом дому држала је салон, који је био место окупљања најцењенијих музичара тога времена. Њен дом био је храм новосадског музичког живота, у којем су одседали сви домаћи и страни музичари што су гостовали у Новом Саду између два светска рата. Била је истакнути члан Добротворне задруге Српкиње Новосаткиње и Црвеног крста Новога Сада. Заједно са оцем учествовала је у организовању и раду Болнице Добротворне задруге Српкиње Новосаткиње, која је водила бригу о српским рањеницима за време Првог светског рата. Вида Вулко Варађанин једна је од оснивача Женског музичког удружења у Новом Саду. Са својим супругом Александром Вулком, заслужним градским мерником, имала је две кћерке, Зорку и Даницу. Даница се удала за др Бранка Николића са којим је имала три кћерке: Виду, Милану и Ивану. Ивана Николић се удала за Ђорђа Ралетића са којим је добила кћерку Марију Ралетић, удату Рајичић.

Ђуро Ђукић