Генерал гради „нове Коштуниће”

Равна гора – Читаву деценију је равногорско село Коштунићи било посебна посластица за туристе, знатижељнике и новинаре. Најпре као прво еколошко село у Србији у којем су ницале фабрике здраве хране и пића, комфорни вајати, етно-кућа са прељама и ткаљама које су ту стварале, качара-музеј етнолошких знамења... Име села било је као синоним за добар одмор у природи, одличну кухињу, једном речју, за место у којем „има шта да се види и доживи”. Потом је све најпре утихнуло, а онда почело да стагнира и пропада, све док Коштунићи поново нису постали оно што су некада били – село „богу иза леђа”. Уложених 15 милиона долара, највећим делом, постало је мртав капитал.

Период процвата везује се за директора „Југоимпорта СДПР” генерала Јована Чековића, и улагања која је та фирма имала у Коштунићима, као и што се почетак краја тог златног доба поклопио са његовим одласком са директорске функције.

– После неколико година, Удружење домаћина Србије, на чијем сам челу од његовог оснивања, поново је стало на ноге и одлучили смо да са сунчане стране Томовића брда, градимо „нове Коштуниће”. То ће ми помоћи да лакше преболим оно што се десило и још се дешава на северној падини брда. Последње што смо били планирали да тамо урадимо био је здравствени дом са хипобаричном комором, а управо смо тим објектом отпочели градњу новог здравствено-туристичко-производног центра – каже за „Политику” Чековић, кога смо затекли на новом градилишту, на коме су мајстори управо окончавали укровљавање будућег центра за физикалну терапију реуматских болесника. Према плану, већ на пролеће ће угостити прве пацијенте. Уз здравствене просторије, под кровом су и четири апартмана, а придодаће им се још 20 комфорних вајата на јужној падини.

Упоредо са овим, милановачки „Протинг” ради на пројекту зграда и опреме за производњу био-хране, а реч је о погонима сличним онима који већ постоје на километар-два удаљености. Када започне производња, тржишту ће се одавде годишње испоручивати 50 тона ракије, 110 тона мармеладе, џема и пекмеза 20 тона меда, јабуково сирће, печурке, флаширана планинска вода... Предвиђа се да ће 70 одсто продукције бити пласирано у извоз, будући да инострани купци високо цене воће и поврће, а нарочито шумске плодове, који се допремају са подручја Србије.

На наше питање зашто се дуплирају капацитети, кад готово све то исто постоји у комшилуку (истина, производња у „Етноарту” је сведена на минимум), Чековић одговара:

– Има оних који ми саветују да купимо ту фабрику, која ће се ускоро опет наћи на лицитацији, али треба знати да је она предмет вишегодишњег судског спора, да је њен већински власник једна фирма из Атине. Не верујем да ће ико купити „Етноарт” пре окончања спора, а кад ће то бити, тешко је прогнозирати.