Нобеловци и академици

Највећим ствараоцима у научном и уметничком стваралаштву припадају и највећа признања, која се изражавају доделом највиших награда и чланством у националним академијама.

Међутим, при додељивању овако престижних признања, нема увек земаљске правде, као и у многим другим делатностима у животу. Највиша признања онима који су их за живота заслужили стижу по правилу post mortem. Праве димензије великог стваралаштва сагледавају се најбоље из веће даљине, као што се најбоље сагледавају димензије и лепота великих грађевина, тврђава и других величанствених остварења људских руку.

Неки ствараоци дали су дела чији је значај толико велики да сеже у будуће векове, далеко превазилазећи највећа остварења те године или тих блиских година који се оцењују за добијање награда. Таквим џиновима Нобелова награда није потребна јер је они далеко превазилазе. Као одговарајући примери могу се узети недодељивање Нобелове награде Лаву Толстоју, Антону Чехову или Марселу Прусту за књижевност, Николи Тесли за научне доприносе и др.

И избор у чланство Српске академије наука и уметности такође има бројне промашаје, иако у целини САНУ јесте и остаје наша највиша установа науке и културе којом се поносимо. Међутим, време је показало да су се и у избору чланства наше академије дешавале разне неправде, које су свакако наносиле бол онима који су неоправдано запостављани.

Било је и оних који су у академију бирани у последњи час, у време када им је смрт већ куцала на врата. Јадан од таквих примера је Јаков Игњатовић, наш први велики писац прозаиста, који је постао члан академије у својој последњој години живота. Занимљив је случај Бранислава Нушића, који је постао академик не после својих бриљантних комедија, већ тек након што је написао трагикомичну драму „Покојник”. У садашње време неправда је нанесена великом песнику Добрици Ерићу (1936–2019), чије су дивне песме о родољубљу, српским обичајима, вашарима и природним лепотама одавно присутне у школским читанкама. Академик САНУ није постао ни Момо Капор (1937–2010), који је то заслужио и као сликар и као писац. Својим и будућим генерацијама описао је послератни Београд са свим његовим лепотама („Ада”, „Магија Београда” и др.), дао лирску слику младалачког живота своје генерације („Белешке једне Ане”, „Зое”, „Уна”...), као и сатирични приказ трагикомичне бирократске стварности из времена прохујалог комунистичког режима („Од седам до три” и др). Грешку коју је учинила САНУ делимично је исправила Академија науке Републике Српске, прихватајући Мому Капора у своје редове. Академик није постао ни Душан Радовић (1922–1984), али се присуство и значај његовог стваралаштва не смањују с временом.

Када ходамо градом и гледамо малишане у колицима, у шетњи са родитељима, како јуре на ролерима или дечјим бициклима, сетимо се стихова великог песника садашњег времена: „Цвеће је украс баште/лептир је украс цвета/а деца пуна маште/деца су украс света”. Ако песник тих стихова и не буде постао академик САНУ, он свакако зна да је својим песништвом крочио у будућност, у редове блиске нашем бесмртном Змају.

Драган Станковић,

Београд