Живимо као да ће сто година бити мир, а изгледа да неће

Сваки дан слушамо о могућности избијања трећег светског рата. Мало ко, међутим, размишља о последицама које би он могао да изазове и начинима на који би оне могле да се ублаже. Тешко је замислити такав рат без употребе тактичког, а с обзиром на широко распрострањењу реторику одвраћања, и стратешког нуклеарног оружја. Чак и земље које не би биле директно укључене у такав сукоб, а историја сведочи да нашу ниједан рат није заобишао – ако већ сами нисмо трчали да се у њега укључимо, осетиле би последице дејства нуклеарног оружја.

Занимљиво је да се наша земља већ суочила са бомбардовањем осиромашеним уранијумом. У почетку доста стидљиво, као о некој табу теми, а касније, захваљујући појединцима попут садашње министарке здравља, све више се говорило о последицама дејства тог оружја. По неписаном правилу и медијској логици ехо тих расправа отишао је у пропагандном смеру, а мало или нимало у правцу превентивних мера које би могле и морале да се предузму за ублажавање последица неке будуће изложености нуклеарном зрачењу.

Нашироко би могло да се расправља о узроцима те аљкавости. Почев од склоности да се као главна превентивна мера за ванредне ситуације користе реликти прошлости као што су враџбине и магичне речи попут оних – пуј, пуј, далеко било, па до нихилизмом инспирисаног одбрамбеног психолошког става да ионако у случају нуклеарне катастрофе ништа није могуће учинити јер ће уследити смак света.

Заиста, шта би требало чинити и на који начин се заштити у случају изложености нуклеарном оружју? Ово питање поставио сам себи и једино чега сам се сетио јесте оно што сам научио након експлозије нуклеарног реактора у Чернобиљу када је постојао ризик да би нуклеарни облак могао да крене и на нашу страну света. То није много, али када је реч о јавном едуковању то је нажалост и све што сам током живота могао научити. Претпостављам да генерације које не памте тај догађај не знају ни толико.

Забрињавајућа је јавна небрига о превентиви и одсуство било каквог плана да се у том правцу било шта учини. Заборавило се на речи рахметли бабе Тита – живимо као да ће сто година бити мир, а спремајмо се као да ће сутра избити рат. И док државе троше милијарде на наоружавање ради одвраћања као наводно најефикасније мере против рата, дотле се у превентиву, за случај да до рата ипак дође, не само мало улаже, него и мало о њој размишља.

Сетимо се уосталом како је то изгледало током пандемије ковида 19, што је мачији кашаљ у односу на нуклеарну опасност. Ад хок мере, јурњава и сналажење по белом свету за маске и респираторе, ванредно стање, протести, несташице и све то само из разлога што нас је, како рече један члан кризног штаба, напао најсмешнији од свих вируса. Да ли се нешто научило из те лекције? Упркос мору анализа из свих углова рекло би се веома мало. Утисак је да би у случају сличне ванредне ситуације мало тога било другачије бар када је реч о понашању и припремљености обичних грађана.

Одбацивањем социјализма, колективизма, државе и осудом сваког њеног покушаја да се меша у слободу појединца да чини са животом шта му је воља – укључујући и вакцинацију деце и одраслих, прихваћен је један много озбиљнији вид тоталитаризма. Реч је о наводно слободном избору у коме нам помаже интернет садржај и различити практични водичи и упутства које он нуди. Без много размишљања о начину на који се интернет садржај креира и доступности информација које се пласирају путем мреже створена је илузија да сами одлучујемо о својој судбини и бирамо најбоље за себе. Извесно је да би многи прву помоћ и информације о заштити од нуклеарног зрачења потражили на интернету. Мало се мисли о томе би у случају рата приступ тој мрежи вероватно био ограничен, а интернет садржај контаминиран нетачним и полуистинитим информацијама. Још већи проблем је што и за мере које би биле адекватне не бисмо били ваљано припремљени.

Овде се не лобира за ускраћивање слободе избора макар и у користи сопствене штете. Ради се о томе да би држава морала благовремено да нађе начин за едукацију као неопходна средства за превентивне мере у случају нуклеарног рата. Ради наводног избегавања панике то се обично чини када до непосредне опасности дође, односно када је већ касно.

У Србији постоји ЈП „Склоништа”, које брине о неким аспектима безбедности, али судећи по искуству из 1999, мало ко зна где се она налазе. Постоји и разрађен систем цивилне заштите и правилници и одлуке о њеном функционисању. Једино што не постоји јесте знање о томе шта би требало чинити ако до зрачења ипак дође. Ниједан кризни штаб на свету, ниједна служба за ванредне ситуације не може да за кратко време научи грађане оно што би морали да знају и усвоје кроз један перманентан систем обуке или бар информисања који је у СФРЈ био много присутнији упркос чињеници да је вероватноћа сукоба била много мања, јер је рат био хладан.

Књига „Случај Винча” и по њеним мотивима снимљен филм „Чувари формуле” подсећају да и међу стручњацима за област нуклеарне физике није увек било довољно знања ни опреза када је о суочавању са нуклеарном опасношћу реч, а шта тек о рећи о лаицима. Оскарима овенчан „Опенхајмер” показао је како се упркос постојању свести од опасности од нуклеарног оружја то знање релативизује и зарад политичких и других интереса багателише опасност од употребе нуклеарног оружја.

Шта нам је у таквој ситуацији чинити? Када би таблоиди уз сваки текст у коме помињу трећи светски рат објавили и неку практичну поуку или савет стручњака и разговор са њима о томе шта чинити ако до њега ипак дође вероватно би то значајно утицало на бољу информисаност и практичну припремљеност грађанства. Аутистични и индолентни јавни сервис не треба, нажалост, у том смислу ни прозивати. Едукацији би свакако највише допринело практично упутство које би могло да се промовише и кроз ријалити програм. Не кажем баш да би требало бацити атомску бомбу на „Елиту”, мада верујем да се продуценти не би устезали и то да учине како би подигли гледаност, али сигурно постоји начин да се и кроз ту форму програма приближи оно до чега нису могли да допру ни друштвено-политички форуми и обуке територијалне одбране у време док је Тито по земљи ходао.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa