Рок хероји многих младости

Галерија „Дотс” на Дорћолу и креативно поподне после бројних пословних обавеза. Глас Луа Рида и „Perfect Day” у позадини као идеална звучна кулиса за обилазак изложбе „Хероји” (Heroes) холандског фотографа Хајсберта Ханекрофа и наше Горанке Матић. Савршен дан за носталгично путовање у седамдесете и осамдесете године прошлог века и сусрет са херојима многих младости. Са (углавном) црно-белих фотографија посматрају нас Дејвид Боуви, Милан Младеновић, Мик Џегер, Идоли, Блонди, Марина Перазић, Пати Смит, Слађана Милошевић... Поп и рок иконе једног времена овековечене у зениту, на сцени и ван ње. Уметници већи од живота, аутентичне звезде непролазног сјаја.

Ипак, ова изложба није само прилика да се посредством снимака са концерата, турнеја или и из свакодневног живота музичара подсетимо једног узбудљивог доба. Ово је и добар повод да преиспитамо феномен рокенрол херојства некад и сад. Не тако давно, рокенрол и фотографија били су нераскидиво повезани. Захваљујући мајсторству рок фотографа, музичари и извођачи на сцени добијали су ону посебну ауру која је их је,  уз остале незаобилазне елементе, претварала у харизматичне јунаке појединих епоха. Тако је Ханекроф у Холандији седамдесетих година бележио тренутке са концерата и сусрета са новинарима, пратио уметнике по студијима и на турнејама, док је Горанка Матић фотографисала музичаре с којима се и дружила и, практично, била део исте сцене. „Стилски и технолошки, њихове фотографије одражавају дух времена”, објашњава Сара Маричић, сарадница на изложби.

Из визуре некога ко стварност 2024. године посматра преко екрана мобилног телефона, ове фотографије имају непроцењиву вредност. Ексклузивне су не само зато што на њима видимо Боувија, Тину Тарнер, Владу Дивљана, Слађану Милошевић и многе друге како освајају сцену (и срца публике), већ и зато што приказују време у коме су само велики и талентовани фотографи могли да се приближе рок звездама и документују оно што ће постати историја поп културе.

Уз највеће јунаке рокенрола, чини се, одрастала је пре свега генерација Бумера, чије стасавање се поклопило са револуцијом на многим пољима, изазваном појавом Битлса, Стоунса, Дилана... Ови хероји у кожним јакнама и с гитарама позивали су на побуну и пркосили естаблишменту. Бумерима, који су одрастали у годинама послератног просперитета и конзумеризму чије размере се још нису наслућивале, били су потребни јунаци спремни да промене свет, колико год то идеалистички звучало. Генерација Икс поштовала је и рок хероје шездесетих и седамдесетих, али и МТВ звезде, док су већ Миленијалци а поготово генерација Зед, своје идоле проналазили у сфери телевизије а пре свега нових медија.

Зато су изложбу „Хероји” посетиле различите генерације које су из својих визура доживљавале ове упечатљиве снимке. „Изненађени смо великим интересовањем”, каже Сара Маричић и додаје да чак и деца и млади долазе организовано да виде изложбу. Не бисмо могли да кажемо да се ради о носталгији за проживљеним или пак недоживљеним, већ пре о потреби да се макар на тренутак удахне један другачији визуелни код и осети време тако различито од инстаграм стварности.

А где је рокенрол данас? Присутан је, али његов утицај није онакав какав је био у време настанка изложених фотографија или још раније, шездесетих, када су иконе рока биле у првим редовима протеста против ратова, друштвене неједнакости и неправде. Рокери су на сцени и ван ње постављали кључна друштвена питања и били узори не само због музичког квалитета, већ и друштвеног ангажмана. Оштрица бунта је отупела још кад су некадашњи хипици и панкери обукли јапијевска одела, а музика постала озбиљан бизнис у хиперпотрошачком друштву. Она је сад индустрија, а у њој нема места за праве бунтовнике.

Савремена инстант култура такође није наклоњена онима чија дела постављају озбиљна питања. Поред тога, све је већ виђено, приче су давно испричане или рециклиране. „Сви ми можемо бити хероји макар на један дан”, певао је некад Боуви и данас је, заиста, свако потенцијални херој на сопственом Јутјуб каналу или друштвеним мрежама. Никада није било лакше снимити, дистрибуирати и рекламирати сопствену музику или имати милионску базу интернет обожавалаца, али да ли је то довољно да би неко био херој чија музика ће бити ванвременска?  Док рок легенде друге половине двадесетог века „оживљавају” као холограми, да ли су нови рок хероји заправо виртуелне мегазвезде и вокалоиди попут Хатсуне Мику?

У свету који се убрзано мења, треба понекад застати и присетити се времена када је рокенрол био на врхунцу и хероја који представљају незаобилазне одреднице у рок енциклопедијама и култури сећања. Фотографије су ту да нас подсете, а хероји – били они из митологије, са филмског платна или из рокенрола – ту су да инспиришу, осветле друштво и покажу пут.