A где су им златне кваке на вратима

Када су ми рекли да ћу из Будимпеште путовати у Канаду преко Амстердама, одмах ми је на памети била чувена песма Боре Чорбе Амстердам:  ,,Неко ми је украо бицикло, јер га нисам добро везо ланцом, на бицикло овде сам навикло, да се не би осећало странцом. Кучићи по улицама каку, ципелу сам умазо гованцом, оће да ме грицкају у мраку, да се не би осећало странцом...”

Мислио сам да ћу коначно видети тај надалеко чувени град где ,,кураве у излози седу, ћуту, пуше, пролазнике гледу...”

Али ништа од тога. Слетели смо на амстердамски аеродром и ту су нам рекли да чекамо авион којим ћемо одлетети у обећану земљу коју Канадом зову.

Да ли због оне кокошке коју сам смазао на будимпештанском аеродрому или због неке неописиве треме што се већ налазим у великом, белом свету стомак ме терао тамо ,,где и цар иде пешке”.

У обиљу понуде аеродромске некако сам успео да погодим где се налази место на које ме терао стомак, иначе умало да се обрукам на мом првом великом путовању у недођију.

У први мах, иако сам јасно видео слике на улазним вратима да сам на правом путу, помислио сам да сам залутао у нечији стан. Какав диван тоалет, све у белом, али нисам имао времена баш све да разгледам него сам хитно радио оно због чега сам и крочио у ово до сада невиђено царство.

Када сам се пред пут у Канаду поздрављао са пријатељем Мишком у Вранићу код Београда, он ми је сасвим озбиљно рекао свој став о Западу: ,,Мислим да су тамо и кваке на вратима златне”.

Добри мој Мишко смејао сам се тада али када сам видео сјај тоалет апартмана на амстердамском аеродрому помислио сам исто, кваке су им златне ако им је овако сјајан нужник.

Тек касније, али прекасно, схватио сам у чему је квака. Златна квака. Па ми идемо у велики бели свет да им одржавамо ове хале да изгледају  овако сјајно.

Изненађење је тек уследило, пробао сам да пустим воду онако рутински како сам то радио до сада. Али господо драга, нигде никакве ручке, никаквог дугмета, ничега што би личило на неку ,,кваку”.

Гледам око себе, већ се помало и знојим, шта да радим, обруках и државу из које долазим, обруках и фамилију, обруках родно село...

Шта ако неко уђе након мене у ову сјајну одају, шта ће помислити о аутору овог недела. Трајало је то богами подуго, или се то мени само чинило, а онда сам чуо спасоносни хук воде. Као да ми је пао камен са срца.

Прошло ми је тада кроз ову моју луду главу хиљаду мисли и хиљаду сећања. Сетио сам се свих тренутака, када сам ишао ,,покрај себе” од оног сеоског дечачића, па све до момчића, па момчине, па зрелог човека, који је обишао такорећи цео свет, али ово, као на амстердамском аеродрому још није видео.

Причао сам о томе касније, па су ми се смејали, отприлике у стилу ,,е баш си сељачина”. Нисам их питао, али било би прикладно да ми објасне а где сте то могли видети до сада.

У селу то се радило где те западне мука, а имали смо и онај сандук који се звао клозет, хала, ћенифа, с чучавцем наравно, а уместо тоалет папира ови који су примали бесплатно новине користили су их у хигијенске сврхе а остали су углавном користили папир од трговинских фишека.

Кад сам крочио у град на железничкој станици сам видео да за улазак на то нужно место често ти ни чизме нису довољне. Ништа није боље било ни на Аутобуској станици у Сарајеву, Ужицу, Београду.

Ни Истамбул није далеко одмакао у том погледу, Будимпешта такође, Краков исто тако. Зато овај сјај амстердамског аеродрома, пардон клозета, заслужује да буде запамћем засвагда.

У ушима ми одзвања Борини стихови  „Кучићи по улицама каку, ципелу сам умазо гованцом...”

Чекајући авион за Монтреал размишљам у полусну: Шта ме чека у Канади?

Златне кваке, свакако.

Војо Мачар

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика