Нема Кана без легендарних ветерана

Кан – Нема Кана без ветерана, а да је тако показале су усхићене реакције поштовања и обожавања и публике и филмских професионалаца на долазак легендарног Френсиса Форда Кополе (85), Пола Шредера (77) и Џорџа Милера (79) са својим новим делима у велики Театар Лимијер.

Заједно са својим глумцима узбуркали су Кроазету и подсетили на то шта заправо значи филмска режија и са каквом лакоћом они још увек могу да држе лекције. Многима. Па и оскаровцу Јоргосу Лантимосу, чији је двоипочасовни бајколики триптих „Сва лица доброте” – о човеку који тражи контролу над својим животом, полицајцу што у мору проналази своју изгубљену жену не препознавши је и о жени у потрази за особом изузетне моћи – и претерано „уврнут” и „ишчашен” и као целина знатно испод очекиваног од овог глорификованог грчко-британског аутора, који је са својим истрагама слободне воље и конформизма већ опасно упао у маниризам. Једино је занимљиво гледати опет на платну Вилема Дафоа, Ему Стоун и Џесија Племонса.

Иако пети „Побеснели Макс” уопште није толико „бесан”, славни Аустралијанац Џорџ Милер је са сагом о „Фуриози” редитељски потврдио да ова дуговечна постапокалиптичка сага, у којој се својевремено прославио Мел Гибсон, и даље има и смисао и сврху. И милионске фанове широм света. „Фуриоза – Сага о Побеснелом Максу” одмах после Кана, где је приказан ван конкуренције, улази у биоскопе.

Један од стубова „Новог Холивуда”, сценариста, редитељ и глумац Пол Шредер, педесет година после заједничког дебија са филмом „Таксиста” у режији Мартина Скорсезеа, у главни такмичарски програм 77. Кана долази са филмом „О Канада”, у којем главне улоге тумаче Ричард Гир и Ума Турман. Кроз изврсно написан сценарио, адаптацији романа Расела Бенкса, Шредер прича о Американцу, некадашњем антиратном активисти Леонарду Фајфу (Ричард Гир), који је постао славни канадски редитељ документарних филмова и професор који на крају живота даје исповест у документарцу својих некадашњих студената, а сада познатих аутора. Професорово признање снимљено је пред његовом супругом (Ума Турман), која је мислила да о њему зна све. Филм је структурисан као слагалица разбацаних успомена представљених у различитим филмским форматима, што филм „О Канада” чини узбудљивим и напетим колико и повремено мистериозним. Као и многе ликове у филмовима Пола Шредера, и овде главног јунака прогања војска. То још давно одбијање одласка у Вијетнамски рат. Шредер се поново повезује са наративним структурама својих раних филмова, у којима описују тражење спаса усамљених ликова изједаних унутрашњим понорима…

Са тешким проблемима, између стварности и фантазије, кроз причу о дванаестогодишњој девојчици Бејли, енглеска редитељка Андреа Арнолд („Крава”, „Акваријум”) у филму „Птица” поново зналачки „врти” исту тему – сазревање у сиротињским и дисфункционалним околностима. Бејли, која је на прагу пубертета, живи са самохраним оцем Багом и братом Хантером у сквоту у Северном Кенту, одвојена од мајке, која је добила још троје деце.  У „Птици” птице играју своју улогу, понекад реалистичну, а понекад имагинарну, често и надреалну, а главна јунакиња покушава да изађе из сопственог кавеза и лети, попут тих птица што их стално снима мобилним телефоном. Бунтовничка жеља за истраживањем слободе и бекство од несређених родитељских живота.

Многи елементи у „Птици” Арнолдове имају реалистичке набоје као да су преузети или „цитирани” из филмова Кена Лоуча и Мајка Лија, што је за ову ауторку неочекивано. С друге стране, постојање лирске и поетске атмосфере буде асоцијације на филмове Теренса Дејвиса. Пуно је и симболике. Можда чак и превише. Али пуно је и ауторкине љубави према ликовима које су испунили глумци Никија Адамс (Бејли), Бери Кеган (отац) и Франц Роговски (Берд).

У главном такмичарском програму током викенда биће виђени филмови Жака Одијара, Ђа Жангкеа и Кирила Серебреникова...