Србија води мудру политику

Кан –  Само што је пре две године свету показао филм „Нуклеарна”, троструки добитник „Оскара”, легендарни и непоновљиви амерички редитељ Оливер Стоун стигао је на 77. Кански фестивал са епским документарцем „Лула”, интимним и откривaјућим портретом једног од најутицајнијих политичких личности на свету – Луиза Инасија Луле да Силве, вољеног бразилског председника који је доживео и падове и тријумфални повратак.

Правовремен и убедљив Стоунов филм је и упозоравајућа, али и велика политички повратничка прича о све већој опасности од гушења демократије широм света уз помоћ закона и стварних или фиктивних рупа у закону због којих је Лула био и у затвору. Стоун кроз серију нефилтрираних интервјуа баца ново светло на харизматичног политичара и открива и унутрашњост афере знане као „Операцијa ауто-перионица” због које је морао да напусти власт када је уживао највећу подршку. Свету је аферу разоткрио Едвард Сноуден чији су досијеи захваљујући новинарима изашли на светло дана и довели до Лулиног ослобађања из затвора.

Данас је Лула тамо где припада захваљујући вољи и жељи бразилског народа, а Оливер Стоун је са  коредитељем Робом Вилсоном у Кану. У ексклузивном разговору за „Политику”, који је почео уз подсећање на претходни сусрет на „Red Sea IFF” филмском фестивалу у Џеди у Саудијској Арабији где је био председник жирија, Стоун говори и о томе како моћ и новац који стиже из САД, уз случајеве манипулације и контроле путем медија, имају значајан утицај на демократију, не само у Латинској Америци већ широм света...

Пре две године у Џеди рекли сте ми да имате жељу да дођете у Србију?

Да, волим Србију. Водите паметну политику. Како је ваш председник?

Знате да једини нисмо увели санкције Русији?

Знам и поштујем принципијелност. Водите мудру политику и имате пријатеље.

Имамо и занимљивих прича, можда за неки ваш следећи филм?

Дошао бих. Заиста бих то волео. Волим Србију.

У Џеди сте ми причали о „Лули”, нисам очекивала да ћете га тако брзо завршити, а откуда идеја да ваш јунак буде некадашњи а и садашњи бразилски председник?

Да, завршен је релативно брзо, али да знате да није сниман како бих ја заузео страну или овим филмом утицао на Лулин поновни избор за председника. Филм је снимљен раније, још док је владао Болсонаро и када се није очекивало да ће Луиз Инасио Лула да Силва бити тако велика опозициона претња. Лула је освојио током свог првог мандата рекордан број гласова, више од 80 посто. Мислим да је он у томе светски рекордер.

Када сте одлучили да снимите филм, јер видимо у њему и слике из вашег документарца „Јужно од границе”?

Снимао сам „Јужно од границе” 2009. године и у њему сам интервјуисао шест или седам председника латиноамеричких земаља које су се окретале на лево. И тада сам упознао Лулу, био је Чавезов пријатељ и Моралесов. И он је тада интервјуисан и веома сам се заинтересовао за његову причу. Вратио сам се поново у Бразил, упознао и председницу Дилму Русеф, веома паметну даму коју су десничари свргли са власти, али је увек негде около лебдела та прича о Лули као једином бразилском раднику из челичане који је постао председник тако велике државе и стекао тако велику подршку. И то не само радничке класе. То је и човек кога су неправедно оптужили и стрпали у затвор.

Ваш филм изазива и велику емпатију према таквом филмском хероју?

Имам много емпатије према њему. И то је права прича о аутсајдеру. Знате, он је заиста јака, јака особа, јер има снагу воље која је на неки начин наполеоновска. Али, он то користи за добро земље, а не за рат. Он је веома мирољубив човек, човек мира.

Оно што ми се допало јесте начин на који сте с њим водили интервју, не скривајући да сте срећни што постоји неко као Лула?

Сигуран сам да сам критикован што сам превише ентузијастичан. Прво питање које су ми јутрос поставили било је: „Да ли сте пристрасни?” Сви ме већ добро познајете и знате да нисам пристрасан, а и да јесам зашто не бих био? Ово питање о пристрасности поставио ми је Би-Би-Си, наравно.

Занимљиво је како показујете утицај америчке близине и политике САД према Бразилу и латиноамеричким земљама, звецкање и новцем и оружјем и „ратним правом”?

Да ли то видите и као коментар тог процеса? То што чини Америка је наука без ратовања. Као што каже један од мојих америчких саговорника, то је најбољи начин да се закон користи као замена за насилнија средства. Дакле, то је начин уклањања демократског избора људи. Насиље без насиља и куповина пожељних политичара на терену.

Аргументе и доказе за то нашли сте и у изјавама Сноудена, којег видимо и у овом вашем филму?

Морате да уђете у причу о Сноудену да бисте разумели ову ствар у потпуности. Зато што је уклањање Дилме Русеф била велика ствар. Дакле, Америка се умешала, јер је била веома забринута због овог бразилског левичарског оснаживања. И Сноуденови папири јасно доказују до које је мере ишло прислушкивање свих и сваког у Бразилу. И чак се не извињавају за то. Није само у питању Бразил, ту је и Египат и још много, много земаља. Има тога свуда у свету. Сједињене Државе не престају да прислушкују, а када је то својевремено откривено у Бразилу, председник Обама се чак није ни извинио Дилми док су седели заједно.

Некако сте филмом отворили пут за наду?

То је била и намера. Нада да имаш право да будеш за нешто, а не само против нечега. Покушавам да дам позитивне поруке. Покушавам да будем позитиван. И мислим да је мој филм „ЏФК – Ревизија” веома важан. Америка се мења. Мислим да се мења нагоре. И увек сам био веома строг према Америци, јер је тако разочаравајућа. Злоупотреба новца се јасно види као злоупотреба моћи.

Шта мислите зашто се амерички утицај остварује у Латинској Америци и кроз корупцију?

У суштини Американци су веома паметни. Схватили су. У реду, сад ћемо да узмемо овог (политичара) и трошићемо га на овај начин. Они увек узимају доктрину и иду у супротном смеру с њом да се не разоткрије. То је облик противратовања. То је шах. Корупција је изговор да раде оно што желе. У сваком случају, на исти начин функционишу и дезинформације, а оне су у САД изговор за што већу цензуру. ЦИА је најбоља на свету у корупцији, покварили су толико светских лидера. И многе би друге да могу. Дати новац је само чиста готовина. За колико земаља Америка тако даје новац, то је невероватно.

Знамо да су многи латиноамерички лидери способни да воде своје земље путем напретка, шта је онда проблем?

Не желимо да се представљају и функционишу сами. Зато задржавамо моћ. Мислим да су продавци аутомобила, земљопоседници, богатији људи и они који поседују новине и друге медије урадили веома добар посао са стварањем подела током времена. Знате – стварање сфере социјализма. То је била велика ствар, рецимо, у Чилеу, а онда се догодио пуч и толико људи је убијено у име тога. Страх од комунизма, страх од социјализма, страх од левичара.

Шта није у реду са левичарством? Зашто у САД имају страх од тога?

Страх од комунизма сеже још одавно, а појачано од шездесетих и седамдесетих година. Застрашујући страх да се још боримо против Руса у нашој глави. Руси кажу да су капиталисти и онда – бум.

Ирационални страх?

Да, апсолутно! Ако желите да знате шта је ирационално онда пратите пут новца. Оно што ми је заиста занимљиво јесте што сада Трамп користи реч – комунисти, реч коју ја мрзим, а он не зна о чему прича. Каже: „Они су фашисти”, а следећи пут изјави: „Они су комунисти”. Он не зна разлику између комунисте и фашисте. И тако се те ствари врте у круг.

Ако упоредите снимање филма о Лули са документарцима о другим лидерима и личностима које сте радили, има ли разлике?

Па, то је исти процес доласка до истине, покушаји да се открије шта мисле, шта говоре и шта раде. Међу њима самима постоји разлика. Мислим да је Лулин лик представља топло људско биће. По томе колико је он отворен у филму, мислим да је јединствен међу осталим личностима у мојим документарцима.

И Америка је тренутно пред изборе баш поларизована, како се осећате поводом тога?

Људи су фрустрирани што не осећају да се њихови лидери баве њиховим потребама, а такође и медији лажу људе и присиљавају их тако да се боре међу собом а не за себе. У филму „Лула” видите и тај концепт закона и реда. Да ли је Никсон то урадио 1969. године? Када сам се вратио из Вијетнама, причало се о закону и реду јер је људима било мука од рата. Медији чине да изгледа као да је злочин свуда, а то није истина. Тај сценарио – морамо имати више оружја да бисмо се изборили са криминалом – важио је током владавине Болсонара у Бразилу. Тај сценарио данас важи свуда. Сада стварно воле оружје. То је болест. Кажу: „Превише је криминала”, а чак и не знају шта је злочин. Превише је ружноће. И људима понекад падне нешто на ум и почињу да виде пацове, а пацова нема.

Али има убрзаног напретка у производњи и дистрибуцији оружја?

Ово је ванредно стање, стање напетости које се Америци допада. Могло би се рећи да је све дело војноиндустријског лобија који постоји и зарађује захваљујући тензији. Тензија је важна. Стална тензија је неопходна. Створите тензију са Кином, створите тензију са Русијом, идите подржите Украјину и извршите државни удар у Украјини. То је сјајно. Ми то волимо. Убаците своје про-Американце у Украјину. Повећали сте напетост и повећали производњу оружја. А сада ако одемо у трећи светски рат, зажалићемо због овога. Али, у Америци се баве тензијом.

Како живети у данашње време са толиком тензијом и ратовима,  не само у Украјини?

Трећи светски рат је. То је оно што ме брине.

Хоће ли се свет променити?

Хоће, када се Америка промени.

Када ће то бити? У следећем веку?

Мислим да је теже него што мислите. Промене мора да буде. Свету је потребна револуција.