Последња утопија о слободи

Како са велике временске дистанце испричати причу о симболу једног прошлог времена, музичком фестивалу Вудсток и какав је његов значај данас? 

Изложба „55 година од Вудстока – хипи покрет као последња утопија о слободи и једнакости међу људима”, отворена недавно у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић”,  радозналим посетиоцима омогућава да сами дођу до одговора на ово питање.

Ауторке изложбе Вука Јеремић и Драгана Михаиловић, библиотекарке саветнице у Универзитетској библиотеци, већ су реализовале сличну изложбу за Ноћ музеја пре пет година, када је обележено пола века Вудстока. Сада су одлучиле да постојећи материјал допуне, реорганизују и прилагоде академском простору. Представљени суилустровани плакати, књиге, фотографије, модни детаљи, а чувени фестивал стављен је у шири друштвени и културолошки контекст.

– Желеле смо да прикажемо Вудсток и хипи покрет из више углова: кроз историјат и претече покрета, филозофију живота, кроз музику, књижевност, моду – каже Вука Јеремић и додаје да ово није носталгична изложба.

Ауторке су намеравале да пруже објективну слику времена коју осим музике боје сексуална револуција и омасовљење дрога, али и филозофија окренута Истоку.

– Вудсток се сматра врхунцем хипи покрета и највећим, најзначајнијим, непоновљивим догађајем. Учесници на отварању су се сложили да је Монтреј фестивал одржан 1967. био музички квалитетнији. Овде нису учествовали „Стоунси”, „Битлси”, Дилан и, како је рекао Пеца Поповић, касније су се кајали. Али, понекад је необјашњиво зашто се неки догађај издвоји и постане симбол. Можда је у питању масовност, пола милиона присутних, или временски услови... Карте су биле бесплатне. Хонорари су били мали, али музичарима који су наступили отворила су се врата светске славе – додаје Вука Јеремић.

Важно је шта се дешавало пре, али и после овог догађаја. Претходила му је бунтовна 1968, када су студенти широм Европе, Америке, али и у Београду, устали да се боре за своја права. На изложби се могу видети фотографије Томислава Петернека као сведочанство о бурној 1968. години. Својеврсну увертиру хипи покрету пружили су битнички писци, пре свих Џек Керуак, али и Вилијам Бароуз и песник Алан Гинсберг, чије су најпознатије књиге изложене.

Читава 1969. има историјски печат. Старији могу да се подсете, а млади да сазнају шта се све догодило управо те године: од легендарног концерта Битлса на крову, преко антиратних демонстрација, слетања на Месец, спаљивања Јана Палаха до оснивања групе Монти Пајтон.

– Тада је основан Арпанет као претеча Интернета што је наговестило све већи уплив технологије. С друге стране, имамо позив на повратак природи и исконском. У само неколико месеци постигнут је договор о смањењу наоружања и догодиле су се нуклеарне пробе. Дволичност је цветала у политици, породици, на универзитету.... уз све покличе за једнакошћу, правдом и братством – објашњава наша саговорница.

Управо су поруке о љубави, правди, слободи, братству, једнакости и толеранцији остале упамћене као амблем хипи покрета, па и Вудстока. Ови апели су и данас актуелни. Када говоримо о наслеђу хипи покрета, Вука Јеремић наводи пре свега ове општечовечанске и непролазне поруке.

Бројни су одјеци хипи покрета у поп култури. Појавиле су се легендарне позоришне представе попут „Косе” (на Бродвеју, али и у Атељеу 212), рок опере као што је „Исус Христос суперстар”, филмови који приказују епоху, пре свих Форманова „Коса”. Изложба приказује и информише и о овим значајним чињеницама.

Ако је Вудсток у сваком смислу био прекретница, шта је било после?

– Од Вудстока је хипи покрет кренуо низбрдо. Многи људи су се утопили у естаблишмент, неки су се укључили озбиљно у политику и почели да се залажу за оно против чега су се у младости борили. Професорка Јелена Ђорђевић је рекла како је капитализам лукав систем јер је од појава које су могле да буду разарајуће по њега, успео да направи робу. Музика, фармерке, све чега се естаблишмент уплашио, стављено је у други контекст и претворено је у робу. Конзумеризам против кога су се хипици борили постао је начело постојања – каже Вука Јеремић.

На крају су конзумеризам, конформизам и каријеризам победили. Дух побуне је утихнуо. Остала је музика коју понекад и нове генерације слушају и сачувани су поједини сентименти. После свега, и даље постоји мит о Вудстоку, што и ова поставка показује.