Реци ми да ли знаш ко је мој отац
У једном семберском селу, у малој трошној кући живјели су, боље рећи животарили, једна жена - мајка и њен ванбрачни син Милоје. Jедва су састављали крај с крајем у сиромаштву и биједи. Биједа ствара несрећнике а зла коб увијек гађа ниско и мучки испод појаса.
Зар има већег јада од оног кад се младом сину јединцу, без оца, мајка разболи? Пара нема ни за лијека, а мајка је мучила и себе и њега. Он се молио да му је и такву болесну Бог не узме. Сиротица је умрла не дочекавши сину да честита ни 18. рођендан.
Услиједиле су године тешког живота за Милоја. Све је подносио са великом муком али се повијао. На крају тунела појавило се свјетло, појавила се нада. Неки даљни рођак у Канади, правећи породично стабло, позабавио се и судбином овог сиротана. Прорадила је људска племенитост и позвао је Милоју да дође у Канаду. Гаранција је брзо стигла и Милоје је постао печалбар средином шездесетих година прошлог вијека у своме голобрадом, млађаном добу.
Најтежи послови и најбоље године избавили су га из биједе.
Његов краткорочни план да заради нешто пара и кроз неколико година да се врати у родну груду није се остварио. Доживео је судбину многих гастарбајтера у далеким земљама. Свако од њих имао је свој разлог, а Милојев је био бизаран: имао је страх од летења.
Његов порок била је коцка. Није он био тако страствени коцкар да није знао шта ради, али коцка је један од криваца што је остао неожењен. За вријеме свог живота у Канади, само је два пута посјетио свој родни крај, једном као радник а други пут као пензионер.
Пoслови у тешкој индустрији били су једино тржиште на коме је Милоје стицао радни и пензијски стаж. И тако до своје 68. године када је изненада донио одлуку о пензионисању.
Коначно је дочекао и вријеме опуштања и спокојства рачунајући да ће ово благостање потрајати. Међутим, то није потрајало, његово ментално стање се погоршало, заборавност је почела да узима све више маха.
Једне ноћи имао чудан сан. Сањао је своју мајку како се свађа са једним човјеком из села. Зашто се они тако препиру, питао се Милоје гледајући Андрију Бојића, човјека који живи непун километар од њихове куће како насрће на његову мајку.
"Сад ћу му ја показати", скочи он и у том моменту се пробуди сав мокар и преплашен. Откуд ноћас да сањам мајку, можда је то грижа савјести што више од 20 година нисам био мајци на гробу, помислио је он.
У остатку ноћи, окретао се час на једну час на другу страну, али сан на очи више није долазио. Ујутру онако неиспаван и уморан донио је одлуку да пошто-пото, упркос још присутном страху од летења, посјети завичај бар на мјесец дана.
Прије него што је купио карту, Милоје је знао да треба да поплаћа све рачуне и спокојно оде на пут. Слиједеће јутро пође у банку која се налазила на пар километара од његове куће. Половни форд “капри” кога је после пензионисања све мање возио, паркирао је на велико оближње паркиралиште и лаганим корацима ушао у банку и стао у подужи ред. Платио је рачуне а потом изашао из банке и наставио пут према свом стану спорим и тромим корацима, заборављајући свој ауто на паркингу.
Преко туристичке агенције набавио је карту за путовање на које је требао да пође за два дана. Имао је времена да се спакује и прибави оно што му је неопходно за пут. Милоје је са пуним коферима у рукама и пратећом нервозом пред дуги пут кренуо према ауту. Када је дошао на паркинг примијетио је да његовог аута нема на уобичајеном мјесту. Био је запрепашћен.
„Значи, неко ми је мазнуо ауто", помисли збуњени Милоје и врати се у стан. Није се много двоумио, позвао је полицију и пријавио „крађу". Полиција је записнички констатовала да је ауто украден с паркинга испред зграде у којој је становао, а како му је ауто био осигуран, он је на основу полицијског записника затражио од осигурања одштету за нестала возило.
Милоје је процијенио да му је прече да добије новац за украдени ауто, него да путује па му је пропала карта. Након пар седмица добио је чек од осигурања за нестали ауто и он је одмах пошао у банку да га уновчи. Пролазећи поред великог паркинга угледао је ауто посве сличан његовом. Пришао је ближе пажљиво разгледао и сасвим изненађен препознао свој ауто. Сад му је све било јасно - „форд капри” није украден него га је он заборавио на паркингу.
„Како сам постао забораван, не могу да вјерујем", сам себи у браду је говорио потиштени Милоје.
Милоје је поново контактирао и полицију и агенцију за осигурање, и новац је вратио и свој ауто је вратио и све је вратио у пређашње стање, само су остали ожиљци у души да подсјећају на тежину старачке сенилности.
Туристичкој агенцији је поново повјерио послове куповања карте и избора авио компаније и Милоје је већ наредни дан имао карту у руци. Његов школски друг из основне школе који је живио у Београду понудио се да дочека свог исписника на аеродрому и одвезе га до села.
Али заборавивши да је вријеме у Београду шест сати унапријед, обавијестио је школског друга да долази исти дан када је и пошао, а не слиједећи дан. Негдје високо изнад облака сјетио се да је погријешио схвативши да га нико неће чекати 24 сата, па ни његов школски друг. Био је љут на самог себе због олако изгубљеног повјерења.
По доласку у село мјештани су јако брзо сазнали да је из Канаде стигао стари Милоје. Они који су га видјели радознало су се питали шта ли је донио у својим великим коферима. Првих неколико дана са комшијом Тодором је сређивао стару кућу како би у њој могао да борави јер је планирао да остане мјесец дана.
Прве недјеље по доласку пошао је да обиђе гроб своје мајке на сеоском гробљу. Пролазећи крај једне старије куће за коју је знао да је кућа Бојића примјети човјека који је у дворишту цијепао дрва. Причинило му се да је препознао Петка, Андријиног сина, неколико година старијег од њега, па повика с пута: „Здраво Петко, како си”?
Човјек који је већ чуо да је Милоје стигао, загонетно се насмија, мало размисли па одговори: „Добро сам, хвала на питању. Како си ти Милоје како је у Канади?”
- Ево, онако старачки. Добро је у Канади, само, знаш како је, туђа земља. Како је овдје, како се живи?"
- Није лоше, хвала Богу. Како твоје здравље Милоје?"
- Добро је, пошао сам на гроб моје мајке"
- Нека, нека, и требаш Милоје, ријетко долазиш."
И прође Милоје крај куће свог познаника, па помисли како се Петко добро држи, а старији је двије године од њега. Настави стазом којом је толико пута пролазио.
На крају дође до гробља, па идући ка гробу своје мајке, осмотри околне надгробне споменике и на једној и на другој страни па наједном угледа слику човјека који му је био добро познат. Прочита натпис на споменику гдје је писало: „Овдје почива Петко Бојић”.
Застаде Милоје онако збуњен и конфузан, па се сјети како се малоприје онај човјек кога је ословљавао као Петко кисело насмијао, а онда му сину у главу да је то вјероватно Петков син који личи на оца који је ево већ пет година мртав. Постиди се Милоје самог себе, приђе мајчином споменику, запали свијећу, окади гроб и врати се својој трошној кући.
Милоје је позвао свог комшију Тодора, који му је помагао око поправке куће, сјео с њим вани на клупу, па пошто су попили три-четири чашице вискија који је Милоје донио из Канаде, и направили добар штимунг, Милоје проговори: „Реци ми Тодоре ко живи у Петковој кући?"
- Његов син Ристо, Андријин унук, одговори Тодор.
Тодор прогута пљувачку климну главом искапи остатак вискија у чашици, а онда помало бојажљиво настави: „Ево Тодоре, знамо се од дјетињства и никада се нисмо заборавили. Ја до сада нисам нити знао, нити било кога питао ко ми је отац. Мајка ми то никада није рекла, а сигуран сам да сви мјештани то знају. Вјерујем да и ти знаш. Молим те реци ми да ли знаш ко је мој отац!"
Тодор мудро размисли, а онда обазриво проговори: „Знаш Милоје, ја ти могу рећи шта село прича, али да ли је то тачно ја то не знам.”
- То, то ме интересује. Што село прича, то је истина."
- Добро, онда ћу ти рећи. У селу причају да је твој отац био покојни Андрија."
Милоје погледа зачуђено у Тодора, заћута неколико тренутака, а онда рече: „Ех, што ти је предосјећање и телепатија. Ја сам недавно сањао моју мајку и Андрију и сан ме је натјерао да дођем овамо. Мајци сам запалио свијећу, али оцу нисам. А полубрата Петка тек на гробљу препознах!"
Цвијан Цицо Радовановић
Напомена аутора - (У овом причи, имена, ликови, послови, места, догађаји и инциденти су производи ауторове маште или су коришћени на литератури прилагођен начин.)
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
