Условни рефлекс

Мало пре сам сишла доле испред зграде да бацим смеће у контејнер. Налази се осветљен у малој улици у предграђу Минхена. Ништа посебно, рекао би човек, проста и једноставна ствар. Пре би се питао какве везе има један контејнер са животом у иностранству? Сада ћу Вам рећи. Постоји један мали тренутак који се понавља сваки пут када отварам поклопац контејнера, када зауствљам дах очекујући да из истог искочи мачка!!! Из тог истог контејнера, у тој истој улици у предграђу Минхена, где се мачке живе искључиво у становима са њиховим газдама. И где се ниједна не шета шмекерски по свом крају.

Без обзира на све те чињенице, несвесно и ненадано појављује се условни рефлекс стечен у Београду.

Мачка?? Да, мачке, домаће дивље животиње, које данас по Београдским улицама растерују домаћи дивљи пси, и којих има све мање.

Док сам била дете, било их је много више, и стално су боравиле по контејнерима, јер су они били без поклопца, па је то био отворени рај за њих. Када би неко прошао поред њих, искакале су преплашене и избезумљене од изненадне посете, и бежале у свим правцима. И сваки пут, ама сваки пут су успевале да мене преплаше и избезуме...

Маја месеца ове 2008 године у Београду сам гледала за својом децом, питајући се да ли ће се снаћи на улици где сам ја одрасла. Ишли су са својом браћом и сестрама до школског дворишта, да се прошетају, сретну друштво, поједу сладолед. Питала сам се како ће да се снађу, како ће да их прихвати друштво, и гледала за њима, да препознам себе у њиховим корацима. Видела сам клинце који се смеју причајући вицеве, и који се радују тренуцима које проводе заједно. За неки дан ће се поново растати, до следећег распуста ће причати и преводити вицеве на немачки, како би другарима који су овде, у предграђу Минхена, приближили своје вољене.(/slika2)Док сам стајала на улици и гледала за њима, јавила ми се једна млада циганчица, која ми је рекла: “ти си велика, имаш дугачке руке, ај ми извади ову једну кесу из контејнера”. Боже, питала сам се да ли је ово нека нова животна перспектива, имати дуге руке. Одмахнула сам главом и кренула ка кући, а на бандери поред куће прочитала налепницу: “Ова улица води ка Европи”. Ето, опет сам нешто научила. Два путоказа из Београда. Само још да преведем и покажем мојим другарима у предграђу Минхена...