Прохујало с врућим ветром

Да којим чудом нестане ова земља, а сачувају се серије Синише Павића, по њима би се реконструисали наши животи. Писао је комедије, али би та историјска форензика подсећала на колективну аутопсију. Јер, у сваком од нас чуче Шурда, Срећко Шојић, Гига Моравац, Јатаганац или Боб. И зато, нека се свако погледа у огледало и препознаће обрисе некога од њих. Због неких ће се ужаснути, због неких ће се насмејати.

Иако није превише веровао у Свевишњег, овај му се можда последњи пут одужио. Неколико дана дува проклети врућ ветар и заједно с њим отишао је Синиша Павић. Сви ликови које је створио стајали су у почасној стражи док је највећи српски и југословенски сценариста путовао у бољи живот. И само он зна да га тамо чекају срећни људи.

Како се догодило да Хрват рођен у Сињу, чија је породица пре Другог светског рата дошла у Београд, постане краљ српских серија, као национални комедиограф и психијатар, који је толико добро провалио наш менталитет, да му се, опчињен њиме, потпуно предао и стопио се с нама, оваквима какви смо? Једном ми је рекао да су сви јунаци изронили из његовог карактера и да за сваког другог има сасвим довољно материјала да постане потенцијално благо – како за комедију, тако и за драму.

Дању је Синиша Павић био судија, а ноћу постајао комедиограф. Бележничар и пресудитељ суморне стварности, претварао је стварне људске судбине у ванвременске, митске јунаке, амнестирајући их у својим делима, те су по строгој жанровској матрици његове серије у бити дубоко антижанровске. То Павића чини јединственим. Писао је комедије с несрећним крајем.

Могао је, као сваки велики сценариста, да купи стан у Њујорку, Паризу или Риму, макар и на Дедињу, али је изабрао да живи у Власотинцу, месту које се не помиње ни у временским прогнозама, ван је свих токова и путева, још јужније од „јужне пруге”. То је родно место његове супруге Љиљане, која је снажно утицала на њега, баш као и варош с љутим јеловником, егзотичним дијалектом и живописним судбинама. Долазио је Синиша лети у Власотинце. Била је једна прелепа башта и кафана, насред Власине. Свирала се одлична музика, само романсе, без појачала која обично растерују и људе и комарце. Тада је упознао Шурду.

Усред песме, дошао је Жика Биџа, чувени берберин који је пре тога појео 10 ћевапа и попио довољно шприцера да би храбро узео микрофон од певачице и почео да пева. И певао је одлично, а Синиша је чуо оно што остали нису. У Биџи је тињао жал што није певач, него мора, ето, да брије људе. То је прича о човеку који верује да има шири потенцијал, да му је посао, једноставно, тесан и да жели да искочи из тесне коже.

Био је он сјајан берберин, нико није сумњао у то, нити је из његове бербернице ико икада изашао крвав. Али Биџа је и те вечери сневао свој сан. Био је певач, козер и приповедач. Код њега се долазило не само да би се човек обријао, него да би слушао његове измишљене, власотиначке приче из 1.001 ноћи.

Ту, у провинцијалном ресторану, на крају света, где нема чак ни вести из црне хронике, живео је прави Шурда. И није био једини. И не онај кога је спектакуларно одиграо Љубиша Самарџић у „Врућем ветру”, већ меланхолични брица који је тражио у себи зрно талента.

Синиша је схватио да је и он сам Шурда. Јер зашто после доласка из суда седа за писаћу машину и ствара онога ко лелуја на врућем ветру магичног југа, тражећи оно за чим трага свако од нас? Срећу.

Начелник у Лесковачкој болници доктор Слободан Давинић захтевао је од Синише да игра Гришу у „Белој лађи”, јер џаба ти медицина ако не заиграш поред Мире Бањац. Тако је направљен дил. Ако Синиши нешто фали, иде код Грише, односно др Давинића. А он, ако хоће да глуми, иде код Синише у серију. Заправо, већ су се тројица оригинал Шурди њихали у Власотинцу, на врућем ветру. Тако је настала, по мом суду, најбоља српска и југословенска серија свих времена.

Серија је почела да се емитује на дан кад је Титу ампутирана нога. Никад се није знало да ли ће у недељу бити следећег наставка „Врућег ветра”. Колегијум државне телевизије заседао је од ујутру да се не би догодило да Тито умре, а да се увече емитује хумористичка серија. Месец дана по емитовању последње епизоде „Врућег ветра”, Тито је умро. Али невољама никад краја. Завршио се „Бољи живот”, а после недељу дана почео је рат у Словенији. „Срећне људе” пратили су хиперинфлација, рат и санкције. После 23. епизоде „Породичног блага” почело је бомбардовање Југославије.

„Бољи живот” је постао појам велике серије, а Гига Моравац и Емилија Попадић, велике улоге Марка Николића и Светлане Бојковић, постају симболи грађанске породице и земље која се распада. Како породица, тако и Југославија.

Док је писао првих 55 епизода „Бољег живота”, Синиша о томе није размишљао, али у другом серијалу од 35 наставака видео је да, после победе Фрање Туђмана у Хрватској, ђаво долази по своје. Зна Синиша да не може да спаси Југославију, али његова писаћа машина Бобу, кога игра Драган Бјелогрлић, хитно шаље у војску.

Метафора распада Југославије био је војни оркестар у који се ушуњао Боба. Синиша је саставио пет момака различитих националности који скрпе оркестар. Они се свађају коју ће песму да певају, јер свако вуче на свој завичај, односно свој народни мелос. Пошто међу њима није било Македонца, поручник пресуди и каже им: „Свираћете ’Биљана платно белеше’.” Војници га питају зашто ту песму, а поручник им каже: „Зато што је лепа.”

Синиша није успео да спаси Југу, а како је „Бољи живот” у финалу гледало 15 милиона Југословена, у сарајевским новинама је изашла критика да је Павић сам смислио да завађене народе мири, нико други него Вељко Кадијевић. Фућкало се Павићу за то, терао је по свом. Кад се пет момака растају из војске, растају се као пријатељи. Али, растају се као бенд који је рођен у војсци, под препоруком да је то интернационални састав. И кажу, док се заувек опраштају – нико то више не може да састави, само ми.

И кад поново погледамо како нам момци машу с аеродрома, јасно је да је то био њихов „адио”. Као да ништа није било случајно, јер песма „А сад адио” била је одјавна у серији „Врућ ветар”.

Сад адио, Синиша. Пишући сценарија за серије које ће се репризирати во вјеки вјеков, од великих комедија до серија „Последњи чин” о хапшењу Драже Михајловића и „Бањица”, Синиша Павић нам је оставио заувек у аманет Срећка Шојића. Нико осим Павића није схватао да нам је прорекао будућност.

Креиран као манипулант и шарлатан, злокобно шармантан и неодољив, покварен и бездушан, Шојић је постао наш усуд. Створен као водвиљски лик и негација здравог разума, он постаје отелотворење успеха. Док је писао „Белу лађу”, Павић је стварао и остале јунаке, и ниједан није био разумнији од Шојића. Можда Ћирко, јер још од ренесансе слуга је у комедији увек паметнији од господара. Али на крају, кад схвата да му тај разум не помаже, и Ћирко се уклапа у систем и почиње да се спрема за министра.

У вероватно највећој улози Ланета Гутовића, Шојић је постао типски модел за успех и пентрање по животној и политичкој лествици. Зато се Павић плашио, тако ми је једном рекао, јер је неколико пута у себи препознао Срећка Шојића.

Спопала га је језа од кловна кога је створио. И нико не разуме да је од почетка Шојић неодољиви нечастиви.

Свевремена дела као трајно наслеђе и инспирација

Изразе саучешћа поводом смрти Синише Павића упутили су јуче бројни посленици културе и државни функционери. Називајући га великаном књижевне и драмске сцене наше земље и личношћу чија су дела обележила одрастање бројних генерација, министар културе Никола Селаковић је у телеграму саучешћа навео да је Павић, као што је кроз професионалну каријеру право заменио књижевним стваралаштвом, тако маестрално успевао да критичку мисао на духовит начин преточи у уметност. Селаковић је истакао да ће Павић живети вечно својим свевременим делима, али и у срцима свих нас који смо имали срећу да будемо његов савременици, саопштило је Министарство културе.

Потпредседник владе и министар унутрашњих послова Ивица Дачић навео је да је Павић својим јединственим уметничким даром исписао најлепше и најпоучније садржаје домаће кинематографије. Додао је да је животно дело Павића оставило дубок траг у филмској индустрији и да ће остати трајно наслеђе и инспирација за генерације будућих уметника. Иван Карл, в. д. директора Филмског центра Србије, рекао је за Танјуг да је Синиша Павић био највећи и најуспешнији југословенски и српски телевизијски писац, а пре свега, добар човек изузетних људских особина и врлина. Карл је нагласио да је Павић „као судија судио праведно и часно, а као писац, писао живописно и драматуршки прецизно”.

К. Р.

Аутор најгледанијих серија у историји РТС-а

Павић je рођен 1933. године у Сињу, а с пет година доселио се у Београд, наводи се на сајту РТС-а. Завршио је Правни факултет у Београду и радио као судија. Свој први роман, љубавну причу „Вишња на Ташмајдану”, објавио је 1963. Књига је захваљујући великом успеху преточена и у филм, у режији Столета Јанковића, с петнаестогодишњом Недом Арнерић у главној улози.

Други роман, „Врућ ветар” (1980), адаптиран је за истоимену ТВ серију, која је приказивана и у Чешкој, Мађарској, Румунији, Бугарској и Аустрији, а у неким земљама проглашена је за најбољу ТВ серију.

На ТВ Београд први пут се појавио 1971. године с познатом серијом „Дипломци”. Писао је сценарио за првих 13 епизода серије „Отписани”, као и 27 епизода „Позоришта у кући”.

Павић је написао сценарија и за 14 историјских ТВ драма, међу којима су „Последњи чин”, „Време злочина”, „Човек који је бомбардовао Београд”, „Мисија мајора Атертона”, „Одлазак ратника, повратак маршала”, као и за драмске серије „Шпанац” и „Бањица”.