Овде могу да проведем цео живот а да не нађем пријатеља

ПРИЧЕ ИЗ ЊУЈОРКА  

Индијка

У „Великој јабуци” највеће гужве су у рано ујутру и после подне око пет кад се уморни Њујорчани враћају кућама са посла. Испод земље, у метроу, ври к'о у кошници. На сваких пар минута чује се шкрипа усијаних шина. У дугим, претрпаним ходницима људи ко сардине боре се да што пре дођу до ваздуха. Чује се и понека псовка због стрмих степеница, погрешних станица и излаза.

Понедељак нешто пре 7 сати ујутро, са Пен станице протегла се дуга колона ранораниоца. Неразбуђени људи зуре, претичу и сударају се док жути таксији пробише уши нудећи превоз. И тако је свако божије јутро.

Испред мене једна госпођа средњих година, рекао бих Индијка. Са дугим кораком одудара као да није из овог мегаполиса, ил' медитира нирвану у ходу.

У једном тренутку госпођа се заустави, сагну се и подиже са тротоара зелену новчаницу од двадесет долара. Затим ту исту новчаницу стави на клупу поред стазе и настави истим кораком.

Стоперка

После дугог радног дана, пуног неког белаја и невоља, зауставих се на бензинској пумпи да допуним резервоар. Поред пумпе аутобуска станица са линијама углавном за Бруклин.

Једна старија црна госпођа нестрпљиво је чекала градски превоз; цупкајући и поскакујући сваки час чим би видела у даљини неки аутобус. Очито јој се журило. И док сам држао пиштољ за гориво у рукама спазих како аутобус пројури поред ње. Госпођа рашири руке и потрча за њим, ал' без успеха.

Приђох и понудих да је повезем. На њеном збуњеном лицу приметих радост помешану са страхом.

- Госпођо, идем у том правцу, слободно уђите", понових.

Након неколико тренутака оклевања климну главом и пође ка вратима. Док је мирно седела у руци је држала смотуљак новчаница од неколико долара, спремљених за аутобуску карту. Нисам је ништа питао, осим где излази.

А кад смо стигли до њене станице, госпођа испружи руку:

- Могу ли да вам платим"?

- Не, нема потребе", одговорих.

- Овде нико не стаје непознатој особи нити вози за џаба. Могу ли, понови овог пута уверљивије"?

- Не, не долази у обзир", понових.

- Чистим у једном Мекдоналдсу између 47 улице и Шесте авеније сваког понедељка и петка. Молим вас свратите да вас частим великим хамбургером", захвали се још једном уз дубок наклон пре изласка из аута.

На ретровизору сам видео да је дуго стајала и махала. А мени су сузе после на очи.

Патриота из Етиопије

Сваки пут, пет минута после професора, у амфитеатар је улазио један вижљаст студент из Етиопије. Увек је био бос, без ципела. Подсећао ме на маратонца. Сео би поред мене, климнуо главом у знак поздрава и наставио да слуша предавање. По неписаном правилу, чим би професор завршио лекцију, први би устајао и журно излазио из амфитеатра.

Виђао сам га често самог у кампусу поред кипа Бењамина Франклина, увек на истој клупи. Чинило ми се да није расположен за друштво па му нисам прилазио. Само би махнули један другом.

На дан одбране тезе први пут сам га видео у ципелама и оделу које је на њему стојало к'о саливено, да би му и најзгоднији фрајери Холивуда завидели.

- Пријатељу, сутра се враћам у моју Етиопију”, рече ми у повјерењу.

- У Етиопију, упитах га са чуђењем.

Нас су учили у школи да је Етиопија једна од најсиромашнијих земаља на свету. Видевши израз на мом лицу, понови:

- Да, у Етиопију. Идем да подучавам децу енглеском језику и основама финансија".

- Остани овде, не даде ми враг да будем паметан.

- Са овом дипломом наћи ћеш посао, боље плаћен него у Етиопији", покушах да га одговорим.

- Могу да питам мог шефа у банци да те прими. Није бог зна нека плата, ал за почетак није лоше.

- Не Маркос, ја овде могу да проведем цео живот а да не нађем једног јединог пријатеља. А живот без пријатеља не вреди ништа".

Нисам га више никада видео.

Фински режисер

Као волонтера малог филмског фестивала програм директор замоли ме да сачекам на аеродрому једног финског редитеља.

- Или ако хоћеш неког другог, свако од нас је задужен за једног", понуди он.

- Нема везе, свеједно ми је", одговорих.

На аеродрому тог петка држао сам испружен папир високо са именом фестивала, као знак распознавања. После десетак минута појави се један млађи човек пријатног изгледа. Видевши мој знак, приђе ми, уљудно се представи и захвали.

- Како си путовао? Колико си пива успио попит' из Хелсинкија до ЈФК", почех разговор шалом да би се опустили и убили време до хотела.

- Не пуно, једно и по. Хелсинки није далеко, прихвати он шалу. Док смо путовали колима ка граду причали смо углавном о филму.

- Како мој омиљени филмски режисер Аки Каурисмаки живи, снима ли нешто ново. Његов филм: „Човек без прошлости" је мени најдражи, а песму из тог филма :„Ако покажем осмех на лицу, срећа се мења" могао бих да слушам цео дан.

- Он је к'о и сви други у Финској. Можеш да га видиш како стоји у реду за такси, у продавници, испред ресторана, на бициклу... Нема код нас звезда. Сви су исти.

Самурај

Чуо сам од неких светских путника да су Јапанци најпоноснији народ у целом свету? Наравно, не рачунајући једне наше комшије са севера. Што због даљине, што због језика и ретких контаката, земља излазећег сунца је за мене енигма. О тој древној земљи, култури, обичајима, патриотизму мало сам научио кроз филмове Јасујиро Озуа из педесетих година прошлог века ("Tokyo story", 1953. и кроз књиге нашег савременика Харуки Муракамија - „Kafka on the shore", 2002.)

На паузи за ручак у њујоршком "Zuccotti" парку присуствовао сам једног петка тринаестог, жучној расправи између Јапанца и двојице Руса. Све је у њиховим речима "пуцало" од поноса и "краснаје" историје. Јапанац се позивао на самураје и камиказе а Руси на отаџбинске ратове против Наполеона и Хитлера.

Нису могли да се сложе ни око чега. А кад су на тему дошла Курилска острва морао сам да станем између њих. Јапанац, иако сам, није се дао и успевао је на тренутке да их надговори обојицу. Руси су се домунђивали свађали на руском језику а нападали на енглеском. Слушао сам их пажљиво, без упуштања у расправу.

Не би било фер три против једнога, а нисам сигуран ни да бих променио крајњи исход. Сутрадан, Јапанац ми је донео десетак касета о Самурајима на поклон, због моје неутралности ил' јапанске супериорности, остало ми је нејасно до данашњег дана.

Марко Смиљић

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.
Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика