Сећање на српског Шаљапина
Аранђеловац – У оквиру 59. сезоне Смотре уметности „Мермер и звуци”, која је трајала целог лета и ових дана је затворена, одржана је традиционална светковина „Дани Живана Сарамандића” једанаести пут. Дводневна манифестација у оквиру овог познатог фестивала установљена је после смрти познатог оперског певача, а одржава се на Отвореној сцени у Парку Буковичке бање поред Алеје његовог имена и његове бисте, дела вајара Зорана Кузмановића постављеног 2019. године. Ово је прва година без примадоне Милке Стојановић (1937–2023), Живанове животне сапутнице и колегинице која овај догађај никада није пропуштала.
Првог дана наступio je Вокални инструментални састав „Константин” из Ниша којем је ово било друго гостовање у граду под Букуљом.
– Ми смо камерни састав, нисмо хор. Негујемо камерни звук, тако да на сцени сви морају да дају свој гласовни максимум. За ову прилику изводили смо етно-програм иако је наш репертоар разноврстан и драго нам је да је публика била задовољна – рекао је Бојан Станковић, тенор, поред којег су наступали и Иван Стојановић, бас, Димитрије Панчић, баритон, Миодраг Перовић, баритон, Милош Гавриловић, тенор и пијаниста, Александар Степановић, тенор, Мирослав Иванковић, тенор, Данило Петровић, тенор, под диригентском палицом Далибора Марковића.
На програму су биле познате песме („Коло”, „Што се боре мисли моје”, „Пукни, зоро” итд.), као и многе друге, стилизоване у маниру групе. Гости из Ниша извели су други пут после наступа у Сирогојну и Мокрањчеву Седму руковет. Вокална група броји једанаест чланова, а основали су је музички ентузијасти и музичари 2008. у Нишу.
Другог дана представљена је монографија „Живан Сарамандић” која чак десет година од објављивања (издање Службеног гласника) и даље буди интересовање читалачке публике. Монографију је приредила Душица Милановић, а идеју о овом делу покренула је Милка Стојановић, која је заједно са ауторком радила на сакупљању материјала. Ово дело представља мозаик живота Живана Сарамандића и садржи стручну анализу оперских извођења прослављеног баса, осврт његових познавалаца и пријатеља, али и есеј о љубави његове животне и уметничке сапутнице Милке Стојановић, као и најлепше сачуване фотографије и скице.
– Веома ми је драго што се Аранђеловац и овако одужује Живану. Дружили смо се четврт века и приватно и професионално, а сада нас је на велику жалост и Милка напустила. Сигурна сам да нас негде одозго она гледа и радује се, јер је била страховито срећна кад сам завршила монографију. У њој сам успела да спојим и професионално, његов бас који га је прославио, и приватно, јер је био изузетан пријатељ и добар човек. Кад се спусте завесе, Живан је био обожавалац своје супруге Милке јер је она била његов покретач, инспирација, а врло често су се такмичили око тога ко ће добити дужи аплауз. Код Живана ми је посебно зачуђујућа била љубав према православљу и Русији, за себе је говорио да је „православни комуниста”. Ову монографију називам музејом Живана Сарамандића – казала је Душица Милановић, подсећајући на Живаново умеће певања свих могућих жанрова, чувене анегдоте попут оне када је Брежњева натерао да игра коло, на његова путовања и наступе по Русији у којој је одржао више од 700 концерата.
На промоцији је говорила и пијанисткиња Даринка Пауновић, такође родом из Аранђеловца, са којом је Живан одржао стотине и стотине концерата. Манифестација је завршена концертом „Трио Фантастика” који се труди да очува име Живана Сарамандића и негује његов програм. Чланови овог трија су поменута Даринка Пауновић (клавир), Невенка Татић (виолина), која је такође наступала са познатим оперским паром и Михаило Шљивић, бас и солиста у Народном позоришту.
– Живан ми је био као отац. Много ми је помогао, био сам његов верни ученик, поставио ме је на праву стазу и открио ми тајне креирања и певања. Данас сам солиста у Народном позоришту, баш као што је и он био. Имао сам срећу и част да ми он буде ментор –изјавио је Шљивић, изражавајући радост што се негује сећање на стуб оперске уметности у Србији.
Великан српске оперске сцене Живан Сарамандић (1939–2012) школовао се код највеће оперске певачице Зденке Зикове, а дебитовао је 1966. године у улози краља Египта у Вердијевој Аиди. Остаће упамћен као српски Шаљапин који је својим басовским ролама оставио велики траг у српској и светској опери. Био је веома везан за град под Букуљом где је одрастао и Парк Буковичке бање за који је његова породица поклонила део свог имања.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


