Шта ја знам, значи…

Па, мис’ииим, реално, то ти је дефинитивно тако па тако, разумеш, немамо ми, брате, шта ту да се бунимо…Сине, триста посто поскупео телефон, значи, оно, као, лудило! Значи, то ће баш, баш, како бих ти рекао, да нам истера добру кинту из новчаника, шјеее…Бај д веј, јеси провалио, овааај… јеси провалио да је бензин на неку фору појефтинио? П-дааа, бре! Хе-лоу, где ти живиш?

Колико сте пута чули сличне разговоре пуне поштапалица, које, кажу статистичари, у српском чине десет процената у односу на укупан број изговорених речи? Колико сте пута свесно пратили сопствене изговорене мисли и „пецали” најтипичније речи које користите „тек онако” и које готово ништа не значе? Да ли сте некада „убијали досаду” бројећи на колико се места у нечијем кратком исказу јавило иритантно „значи”?  

– Поштапалице су они гласови, речи и изрази које говорник понавља несвесно или свесно када попуњава паузу у говору која настаје као последица оклевања, тражења речи, али и да би му говор био течан, да би предупредио непожељно ћутање и да би задржао право на реч, којег би неко од слушалаца можда желео да се „дочепа”. Изузимајући неке неуролошке поремећаје, о несвесној употреби говоримо ако се ради о навици, и ту не мора бити реч о попуњавању паузе. Поштапалице су испражњене од било каквог значења и синтаксички и логички су неповезане с реченицом – њихово изостављање не би променило ништа у исказу, иако он због њих може постати нешто експресивнији – дефинисала је ову, по мишљењу многих, штетну језичку појаву др Весна Ломпар, доцент на катедри за српски језик Филолошког факултета у Београду, на предавању о поштапалицама које је недавно одржала на Коларчевом народном универзитету.

Ови досадни језички „гости” најчешћи у облику два гласа: у питању су отегнути самогласник између „а” и „е” који се чује као енглески неодређени члан, чија би графичка ознака била /əəə/, и дуго „м” [mmm]. Најтипичније речи и групе речи које се у српском користе у овој функцији су „па”, „овај”, „онај”, „значи”, „знаш/знате (како/шта)”, „шта ти ја знам”, „ви(ди)те”, „ви(ди)ш”, „разумеш (ти мене)”, „чуј(те)”, „мис(л)им”, „каже”, „молим вас (лепо)”, „опростите”, „брате”, „сине”, „драги мој”, „бре”, „болан”, „море”, „вала”, „дакле(м)”, „у принципу”, „страва”, „како/хоћу/ако тако могу да (вам) кажем”, „како бих рекао”, „рекли бисмо”, „је л(и)”, „је л’ тако”, „јелте”, „како се зове”, „је л’ знате”, „шта (ти) ја знам”, „на неки / известан начин”, „заправо”... Ова последња, кажу стручњаци, даје привид дубине и вишеслојности мисли.

Поштапалице су, претпоставља се, одувек биле присутне у нашем језику, мада је за то тешко наћи историјску потврду. Захваљујући писцу Милану Милићевићу, секретару кнеза Михаила и потоњем министру просвете и вере, остале су забележене речи којима су се редовно „поштапале” две славне личности српске историје. „Коекуде, кога хоћете да вам буде војвода?” реченица коју је једном приликом у претпрошлом веку изустио Карађорђе, почиње његовим данас архаичним омиљеним „језичким штапом”, док је на почетку исказа „Чиниш ’волико, попо, сад није вајде молити се Богу” група речи које „честити књаз Милош” изгледа никако није успевао да се реши, чуло се на предавању Весне Ломпар. 

Често непоновљив и препознатљив чинилац језичког стила неке особе, поштапалице нису интересантне само лингвистима: њих воле да проучавају и аутори реторичких приручника, који саветују њихово уклањање из говора, јер оне каткад, ако су пречесте, могу потпуно скренути пажњу слушалаца са садржаја говора. Како их се ослободити?  

– Немогуће их је потпуно изоставити када се попуњава пауза у говору. Али, оне ритмичне, које с тим типом употребе немају везе, најчешће се јављају у „говору школе”. Када студент или ђак не може да се сети праве речи, често има потребу да поштапалицом попуни празнину да не би оставио лош утисак на професора. Наставници српског треба константно ђацима да скрећу пажњу на њих – кад их постану свесни у свом говору, почеће од њих да зазиру – казала је за „Политику” др Весна Ломпар.

Тереза Бојковић

------------------------------------------

То је, како бих рекао, тешко питање

Психолози који се баве поштапалицама приметили да су оне неретко део језичког арсенала „људи који заобилазе истину”, да политичари њима почињу реченице када желе да избегну директан одговор („Па, чујте, то је, како бих рекао, тешко питање”), али и то да разноразним „врачарама” дају могућност да воде главну реч и диктирају темпо разговора, при чему им остане довољно времена да формулишу следећу мисао.