Гусле су најјача сила

Дуже од педесет година другујем с нашим цењеним новинама и редовно читам већину фељтона које објављује „Политика”. У актуелном фељтону „Нараштај Младе Босне – од гимназије до историје”, аутора господина Драгана Миленковића од 3. септембра, наишао сам на један, врло важан, а нетачан податак. Реч је о гуслару Петру Перуновићу Перуну, где пише да је рођен у Босни, што није тачно. Могуће да је аутор до тих података дошао на основу раније објављених записа.

Наводим неколико веродостојних података: Петар Перуновић Перун, познати српски гуслар и ратник, рођен је 1880. године у селу Дреновштици, које припада старом црногорском племену Пјешивци. По завршетку четири разреда основне школе у Богетићима и Острогу, одлази у Шабац с намером да се школује за учитеља. Станује у кући Станислава Винавера, чија ће мајка Ружа прихватити Перуна и односити се према њему као према свом сину Станиславу. Пошто се већ прочуо као врстан гуслар, гостује по многим местима Србије. Тако ће приликом гостовања у Ваљеву добити на поклон гусле, које је Ненадовићима поклонио Књаз Никола, уз свечану изјаву:

„Добре гусле, а у добре руке;

Ево ти их, па сијеци Турке!”

Перун се од тих гусала није одвајао целог живота, већ је с њима и пушком као храбар борац учествовао у балканским ратовима и Првом светском рату. Приликом битке на Церу, шрапнел аустријске гранате ранио је Перуна и откинуо главу гусала. Од задобијених рана, лечио се у чувеној Ваљевској болници, где је гуслао и певао болесницима. То је онај „сулуди” гуслар кога помиње Добрица Ћосић у „Времену смрти” – „док гусла, рањеници не јече”. Са српском војском пролази албанску голготу, а по искрцавању на острво Крф преживели српски ратници траже по гранама птичја јаја – да гуслар прочисти грло. Након опоравка одлази у Америку, где ће уз звуке гусала и родољубивих песама сакупити 10.000 добровољаца за пробој Солунског фронта. Том приликом гусла пред Теслом и Пупином, па ће Тесла одушевљен, сузних очију, изјавити: „Гусле су најјача сила да освоји душу Србинову.”

Удружења гуслара Србије, Републике Српске и Црне Горе, покренула су иницијативу да се овом великану, носиоцу престижних одликовања – Таковског крста, Албанске споменице, Карађорђеве звезде, Медаље Обилића, Ордена Светог Саве и бројних других – подигне споменик, чиме би на достојан начин обележили педесету годину Перунове смрти. Тим поводом потписник ових редова објавио је књигу „Гуслар Перун”, аутора Мирка Добричанина, која је доживела три издања, и прихватио да изваја и одлије у бронзи попрсје славног гуслара, као ауторски поклон Перуну и његовом завичају. Уз присуство већине мештана, угледних званица и бројних гуслара, споменик је откривен половином јуна 2002. године у Спомен-парку места Туњево на обали реке Зете. Поред захвалности и признања за мој рукотвор и поклон, мештани су ме наградили боцом врхунске лозове ракије и низом сувих, надалеко чувених пјешивачких смокава.

Мирко Мркић Острошки,
ликовни уметник и издавач