Последице метка који није погодио краља Милана

У фокусу недавно објављеног романа Драгољуба Стојковића „Седеф-магла” је догађај из 1882. године, када је Јелена Илка Марковић – удовица Јеврема Марковића, оптуженог за учествовање у Тополској буни и по кратком поступку стрељаног – покушала да убије краља Милана Обреновића и тако освети супруга. Ухапшена је, а неколико месеци касније нађена је мртва у затворској ћелији. Званично саопштење гласило је да се убила вешањем пешкиром о кревет. Премијера филма „Седеф-магла”, за који је Стојковић написао сценарио, планирана је за јануар 2025, а затим следи ТВ серија „Сумпор”, такође заснована на овом роману.

Србија растрзана између страначких борби и ауторитарне власти невољеног Милана Обреновића шира је слика која уводи у приповест о смрти Јелене Илке Марковић, жене која је покушала да убије краља Милана?

Србија само што је повратила статус краљевине, Милан је био први српски краљ после Косова, тако да је у том кратком периоду заправо био омиљен. Питање је да ли је заслужио и баш све касније критике. Рецимо, после неуспелог атентата, грађани окупљени испред Саборне цркве, где је пуцала, били су на ивици да растргну Илку. Када је касније нађена мртва у ћелији, одбијали су да поверују у званичну верзију – самоубиство вешањем. Тад су за њену смрт кривили Милана, људи су на улицама викали да је удављена у затвору.

Зашто су вас привукли њен случај и околности њене мистериозне смрти у затвору?

Та жена је имала баш тешку судбину. Први супруг јој је пре венчања затајио да болује од туберкулозе, па је остала удовица с мање од 20 година. Имала је други, срећан брак, са пуковником Јевремом Марковићем (старији брат Светозара Марковића), а он је стрељан под врло сумњивим оптужбама за велеиздају и изнуде новца, и то по личном захтеву краља Милана. Јеврем је био близак Радикалној странци, која је у то време била „на крв и нож” са државном политиком и краљем. Илка је, дакле, пуцала из освете, али са свега неколико корака удаљености – промашила. Била је на неколико центиметара од тога да промени ток историје – краљу Милану било је тек 28 година, његов наследник у том тренутку има шест, Карађорђевићи су као запете пушке спремни да похрле натраг у Србију, а радикали, на челу с Николом Пашићем, знају да она планира атентат и ћуте. А њена смрт јесте била мистериозна. Најпре је осуђена на смрт стрељањем, да би је краљ лично помиловао – преиначио је казну у 20 година робије. Недуго потом, пронађена је мртва у Забели, око врата јој је био пешкир, везан за узглавље кревета крај ког је седела. Веома је тешко тако се обесити, човек мора да буде врло одлучан, да савлада сопствено тело које се нагонски опире смрти.

На почетку романа откривамо леш непознате жене у Сави, следи смрт аустроугарског племића, али и Лене Книћанке, која је Илку подстицала на злочин?

Лена Книћанин је била историјски лик, Илкина пријатељица, и о њој могу рећи да  је у почетку подржавала Илкину намеру да убије краља. Међутим, оно што сам прочитао у заплењеним писмима, сачуваним у Архиву Београда, говори да се уплашила и покушала да упозори краља, али јој нико није веровао. Илка је једина осуђена за атентат, али је Лена ухапшена и, пре суђења, нађена обешена у Римском бунару. Њена смрт такође је проглашена самоубиством, али је лекарска комисија на обдукцији била подељена – Лаза Пачу је тврдио да је убијена. Али, био је радикал и надгласан је.

Какву улогу у свему има ојачана Радикална странка?

С ове дистанце, рекло би се да су знали и чекали да виде исход. Илкин евентуални успех јако би потресао земљу. Како је Радикална странка кокетирала с династијом  Карађорђевић у том тренутку, а свега неколико година касније се наизглед измирила с Обреновићима и ушла у власт, могуће је да је Пашић имао став „ако прође, прође”. Ако Илка погоди – он зна шта ће. Ако промаши – „нисам ја, мајке ми”. Нешто слично се и десило приликом каснијег, Ивањданског атентата на краља Милана, кад је од Обреновића успео да искука да му оставе главу на раменима.  Радикали су масовно хапшени због атентата – у свом плану да се праве невешти, нису рачунали на то да краљ и није имао намеру да доказује њихову кривицу: просто је искористио случај да се обрачуна с политичким противницима. Ја тако заправо пишем о последицама метка који није погодио. Вест о Илкином атентату била је у свим српским новинама, прво је објављена у тршћанском листу „Il Piccolo”. Вест је у Италију послата из Земуна, из Аустроугарске. То ваљда довољно говори.

Бранислав Нушић један је од ваших јунака у овом роману, он је сведок истине. Дали сте му подстицај да као књижевни лик, поводом Илкине смрти, напише песму по којој је роман и добио наслов, а та песма оличава таму која је владала у Србији с краја 19. века?

С краја 19. века, Србија је била ауторитарна као и, мање-више, све европске земље. Њена тама, како кажете, није била ни тамнија ни светлија него другде, свет је просто био такав. Искористио сам чињеницу да је, у време кад јунаци романа истражују Илкин случај, Бранислав Нушић био у Забели због песме „Два раба”. Такође, управник затвора је био исти као и у време Илкине смрти, како сам Нушић каже „бркати и по злу чувени Илија Влах”. Песму по којој је роман добио име написао сам сам, па је компонована за потребе филма и серије, снимљених по мом роману. Приписивање тих стихова Нушићу је искључиво у служби заплета и то искључиво у роману. У филму и серији не. Пишем фикцију и никад нисам имао намеру да се ова књига користи као уџбеник из историје. Заснована је на истини, што никако не значи да је сваки догађај у њој факат. Потрудио сам се да историјски оквири буду реални, да поштујем сваку чињеницу у вези са стањем у Србији у том тренутку, с тим што  сам узео слободу да претпостављам и тако попуњавам многе празнине које у тој причи постоје и никад нису разјашњене. Читава плејада важних ликова је измишљена. Шеф полиције Ђорђе Чогурић је креација заснована на неколико особа које су заиста постојале или још постоје, тако да је аутентичан, иако је измишљен.  Углавном је тако са свим ликовима.

За филм и ТВ серију ангажована бројна екипа

Драгољуб Стојковић, писац романа „Седеф-магла” који је објавила „Лагуна”, истиче да је на сценарију истоименог филма у продукцији Телекома Србија сарађивао са редитељем Милорадом Милинковићем.

– Читава екипа – од редитеља и мене, преко директора фотографије Далибора Тонковића, сценографкиње Иване Протић, костимографкиње Драгице Лаушевић, композиторке Ане Крстајић, преко носилаца главних улога Милоша Тимотијевића, Петра Стругара, Милене Предић, Јане Ивановић, до свих чланова веома бројног тима – својски се потрудила да филм и серија буду бољи него што смо и сами очекивали – истиче Стојковић за наш лист.