Тражење ослонца

Прави спољнополитички потрес за Србију наступио је са Фебруарском револуцијом у Русији, марта 1917. године по новом календару. Цар Николај Други био је приморан да абдицира, а власт у земљи преузела је Привремена влада. Промена која је наступила код најближег савезника, државе која је ушла у Први светски рат да заштити Србију и де факто покровитеља у међународним односима, узнемирила је духове на Крфу и у Солуну. Руски војни изасланик генерал Виктор Артамонов приметио је како „сви Срби тугују за Господара императора, заштитника српског народа” и боје се за своју будућност. Састав нове власти у Русији није давао основа за оптимизам, будући да је Србија са људима на њеном врху имала врло мало веза. Ако се то изузме, без обзира на добру вољу, услед унутрашњих тешкоћа улога Петрограда у међународним односима полако је губила на значају. Иницијативе Србије за јачање Солунског фронта и за измене савезничких уговора са Румунијом и Италијом, потпомогнуте од стране Русије, нису дале успеха.

Морало се прибегавати алтернативи. Влада на Крфу је више пажње посветила контактима са Француском и Великом Британијом. У потрази за другачијим спољнополитичким ослонцима током 1917. успостављени су дипломатски односи са скандинавским земљама. Тамо су, заједно са Сједињеним Америчким Државама, први пут послати посланици (данашњим језиком – амбасадори). Српска страна је енергично инсистирала на задржавању две руске бригаде на Солунском фронту, али и упоредо тражила могућности да доведе јапанске или америчке војнике.

Још већи удар за Србију и Антанту наступио је са Октобарском револуцијом (која се по новом календару десила у новембру) и доласком бољшевика на власт у Русији. Црвени су позвали зараћене стране на склапање мира, без анексија и контрибуција, те приступили преговорима са непријатељем, чиме су ушли у спор са бившим савезницима. Без обзира на то, Пашић није желео да прекида везивне нити са Русијом. Српска дипломатија је преко бољшевика успела да сазна текстове тајних уговора Антанте са Румунијом и Италијом, а пробала је и да искористи програм самоопредељења народа за своје националне интересе.

Значајна криза за Србију у 1917. десила се и у унутрашњој политици. Регент Александар и Пашићева влада искористили су инцидент са пуцњима у близини престолонаследниковог аутомобила за обрачун са тајном официрском организацијом Црном руком. Процес који се може посматрати и као српско суђење за Видовдански атентат завршио се у јуну погубљењем вође организације Драгутина Димитријевића Аписа и двојице његових блиских сарадника; затворским казнама и уклањањем чланова тајне организације из службе. Протести савезника утицали су на регента Александра да помиловањима умањи број смртних казни и временске периоде заточења. Извршена погубљења изазвала су кризу коалиционе владе. Из ње су иступили чланови Самосталне странке, након чега је Пашић формирао хомоген радикалски кабинет.

Ту годину је обележио и Топлички устанак. Кап која је прелила чашу било је наређење да се у бугарској Моравској окупационој зони почетком 1917. изврши мобилизација становништва. Побуна је почела у фебруару, код Пусте Реке у топличком крају. Устанак под вођством Косте Војиновића и Косте Миловановића Пећанца брзо се проширио до надомак Крушевца, Ђуниса, Сокобање, Сврљига, Јужне Мораве, обронака Кукавице и слива Ветернице на југоистоку. Здружене окупационе снаге морале су да до краја марта ангажују приближно 30.000 војника за гушење покрета. У том суровом обрачуну спаљивана су читава села и убијено је око 20.000 људи. Топлички устанак представљао је једини масован оружани вид отпора у окупираним крајевима Европе током Првог светског рата.