Срећа те гледа, али ти нешто не да

Текст господина Слободана Стојановића „Живот и дело Борисава Станковића као инспирација”, објављен 4. новембра у рубрици Међу нама, похвалио је књигу професора Роберта Ходела. Подсетио бих да је пре ове о Бори Станковићу, поменути професор објавио још једну студију – књигу о писцу Драгославу Михаиловићу „Речи од мрамора”. Професор Ходел цитира и др Владимира Јовичића, који је својевремено докторирао на делу великог писца Станковића. Критика је забележила у „Политици” – Уметност Борисава Станковића – монографска студија: „Ова исцрпна студија о књижевном делу Борисава Станковића значајно је и двоструко обогаћење наше књижевнотеоријске мисли... У целини, ова књига на нов начин открива вредност и богатство једне особене уметности. Ваљда не би било претерано рећи да је Станковић коначно нашао свог правог критичара – објективног, растерећеног предрасуда... мр Јован Јовановић.

Овим текстом дотакао бих се и казивања Радомира Јовановића из Жиче под насловом „Треба доказивати делима, а не причама”, објављеног истог дана у рубрици Међу нама. Пре шест година Богдан Златић је објавио књигу „Црни талас у српском филму” и тамо се такође др помиње Влада Јовичић: „Црни талас се испрва појавио као шифра за ’наше филмове’ настале крајем шездесетих година прошлог века, коју је поводом два филма двојице српских режисера пласирао Владимир Јовичић, председник идеолошке Комисије за културу ЦК СК Србије... Овим текстом (Владимир Јовичић, „Црни талас” у домаћем филму, Борба, „Рефлектор” Београд, 3. август 1969, стр. 22)... Овим текстом званично је лансирана шифра црни талас. Истини у атар, новинар Небојша Глишић сведочио је Живојину Павловићу и Богдану Тирнанићу да је он аутор синтагме црни талас...” Ко је први, не знам. Али монолог из филма Јована Живановића „Узрок смрти не помињати (1968) – „Налијем црну боју, одједном све потамни. Црна пређа, црно платно. Твоје око поцрни. Погледам тебе, погледам сина свог. Улазите црни у црно” – може да појасни судбину др Владимира Јовичића, бившег министра културе Републике Србије. Записано у књизи „Завичајни песници”, сећање Драгољубове (име оца др Владе, оп. Ј. Р.) сестре Ружице на тај догађај... На таван родне куће Драгољуб Јовичић је стигао тешко болестан кад је ликвидиран Подрински партизански одред... Јовичића су четници заклали 26. јуна 1943. године. Најпотпунију слику о томе, из које издвајамо само један део, дао је Љубиша Павловић Гавран у књизи „Шест хроника”, марљивог летописца Станоја Филиповића. У поноћ, четничка бригада била је спремна за покрет. Пошли су да закољу Јовичића познати кољач Жожа из Жабара и Жарко Лазаревић из Драгиња. Када се појавио камион од Дебрца, Жожа је ударио камом Јовичића у врат и груди. Тада је Жарко Лазаревић својом камом пререзао Драгољубово грло...” Ово би био сценарио за највећи „црни талас”, за филм, и тема којом се познати режисер Лордан Зафрановић бави читавог живота.

Господин Стојановић помиње екранизације Станковићевих дела. И 1948. годину, и филм „Софка”. Данашњим језиком речено, кастинг за тај филм прошла је моја мајка (нажалост покојна), али због предрасуда да се тим послом баве жене лаког морала, враћена је кући. Касније, у стану познатог режисера Живојина Павловића, чуо сам причу да је следећа глумица постала супруга режисера Радоша Новаковића и да су отишли у Америку. Фотографије моје мајке, које је режисер Новаковић видео у излогу фотографске радње у Пироту трагајући за ликом за свој филм „Софка”, налазе се у књизи др Милице Живадиновић, рођакиње Боре Станковића, „Орнаменти Србије – пиротски ћилим – Традиција исткана осећањима и вештином”. Као и великог формата, у „Етнографском музеју” у Београду, на Студентском тргу. Памтила је до краја живота реченицу човека из филмске екипе: „Срећа те гледа, али ти нешто не да!” Чини ми се да је то и судбина нашег великог писца, баба Златиног унука.

Јован Рукавина,
Шабац