Искакање из стила

Имамо ми право да се љутимо на разноразне међународне „званичнике”, „посреднике”, „комесаре”, „медијаторе”, „високе представнике” и ине стране политичаре који су, уз наше сопствене, добрано заслужни за овдашње зле прилике. Довољно је лоших искустава с онима који су, наводно, радили за наше добро, па нас карали и каштиговали, призивали памети и уцењивали, поучавали и оцењивали по своме...

И није на одмет мимо високе политике – где им се, изгледа, никако не сме приговорити – дакле у наменским, хумористичким или сатиричним телевизијским програмима, направити коју пошалицу на њихов рачун, подсмехнути им се мало зарад олакшања души и срцу. Наравно, слаба је то утеха. Па ипак, популарност чак и најбезазленијих или најпростијих вицева на рачун домаћих партијских величина, државних руководилаца или посланичких перјаница показује да је такав одушак људима неопходан, да им прија као макар мали удар на „недодирљиве”. У развијеним европским демократијама, које нам се дају као узор, уобичајено је такво медијско поигравање с премијерима, председницима, чак и крунисаним главама. Незаборавни британски серијал „Пљунути они”, као и наше верзије попут „Пароброда Србија” и „Никад, извини”, вапе за новим продукцијама на њиховом трагу.

Лоше је, међутим, и невољу ствара, кад се нека од поменутих личности стави у неодговарајући контекст, како се десило у последњој епизоди серије „Мој рођак са села”. Сасвим мимо укупног стила ове у свему до сада добро вођене приче, појавио се лик стране дипломаткиње која врбује сведоке за суђење официрима југословенске војске – искарикиран преко сваке мере. Јасни су прототипови добро нам познатих службеница Хашког трибунала који су навели (и завели) ауторе да употребе и ауторитаран тон и српски говор с јаким страним акцентом, чак и карактеристичне наочаре... Али све укупно, и још тако нападно глумачки изведено, преиграно заправо (мада вероватно доследно редитељском захтеву), наружило је епизоду у којој су сви остали актери сачували фон драмске озбиљности и убедљивости.

Можда се овај детаљ може узети као омашка, као олако посезање за стереотипом, евентуално као подилажење једном делу гледалишта. Штета је, а још штетније може бити, ако се у наставку серије понове овакве недоследности у приступу и ако се поремети концепт који је досад добро преплитао психолошке и социјалне нити приче, с укусом уплитао хумористичке жице у ситуације, ликове и дијалоге, одржавао драмску напетост без пренаглашености било које врсте, без упадљивих убрзања и успоравања у ритму приповедања.

Редитељска вештина Марка Маринковића, посебно спретност да у сликању локалног миљеа користи и иконографију класичних филмских жанрова, од вестерна до крими-трилера, спремност да дозволи трајање лепих немих кадрова које записује камера Небојше Башића, дају наду да ће „реметилачки фактори” убудуће ипак бити избегнути.