У лавиринтима сећања и бола

Настао према роману Мирјане Дрљевић, текст представе „Нико није заборављен и ничега се не сећамо” у наративно-драмском склопу доноси трилерску приповест о потрази за три нестале девојчице, три кћерке мајки, чија се прошлост постепено разоткрива, указујући се као узрок нестанка деце (драматизација Слободан Обрадовић, драматург Димитрије Коканов). На плану нарације, садашњост, и пут решавања мистерије, преплиће се са догађајима из прошлости који мозаички откривају сложеност односа ликова, начињући и питања постратних траума из деведесетих година, злочина који су се дешавали у Босни, патријархалног васпитања, наслеђене кривице.

Сценска радња, у режији Бојане Лазић, тече у складу са жанром трилера, али и кошмарним околностима живота на балканским просторима, преовлађујуће отуђено, стилизовано, уз пригушивану унутрашњу тензију ликова, мајки, на ивици експлозије осећања (сценографија Зорана Петров, костимографија Биљана Тегелтија Бојанић). Глумице Борјанка Љумовић, Радмила Томовић, Александра Јанковић, Снежана Савић, обучене сведено и униформисано, у складу са целином редитељске визије, наступају доследно, хладно, готово механички, понекада посредовано микрофоном, контролишући изливе емоција. Оне играју више улога, мајке несталих девојчица, мајке мајки, али и мушке ликове, уз театрализовану дистанцу, понекада постајући колективно отелотворење једног лика (Саша), што ствара сценски узбудљиво осећање заједничког искуства и сећања. Одлука да нема мушкараца на сцени може се схватити и метафорички, као знак општег одсуства мушкараца у животима ових жена, њихове принуђености да се без њих боре за животе деце. Анастасиа Мандић вешто и деликатно комично гради лик Лепе Видић, одлучне, неумољиве, тврде полицијске инспекторке у менопаузи, која постепено расветљава таму несталих девојчица.

Како потрага одмиче, а нестрпљење мајки расте, на визуелном плану долази до промена, суптилних, а ефектних, на пример, вишезначни тамни зид у центру сцене добија рупе које се могу тумачити као симболички одраз ожиљака на душама мајки, подеротина од потискиваних осећања, страхова, нестрпљења да се деца пронађу. Поред зида, на сцени се налази усахло цвеће које ће на крају конкретно и симболички продисати, као и гломазни замрзивач који се повремено отвара, ширећи око себе злокобну маглу хладноће, и наговештавајући могућу судбину несталих девојчица. Звучна пратња композитора Владимира Пејковића, минималистичка и хладна, појачава тамну атмосферу претње, а песма коју вешто, омамљујуће изводи Снежана Савић уноси опипљива поетска значења, проблематизујући и друштвено место и функцију жена и мајки. Штета је што ових поетских излива у представи нема више, као ни продубљивања низа важних питања која се само начињу. На пример, успостављена је веза са античком трагедијом (Агамемноновом кривицом), али само на површини, информативно. Та врста значењских пуноћа у представи недостаје, а оне би дале већу тежину овој неоспорно вешто, прецизно и узбудљиво испричаној мистерији.

Полазећи од текста Ђорђа Косића, ауторски тим представе „Сада није јули”, у режији глумца Луке Грбића, направио је формално и стилски такође занимљиво и аутентично дело, спој музичког и драмског театра. Текст, који је најмање подстицајан састојак представе, доноси фрагментарну љубавну причу, само повремено обогаћену поетским значењима и изазовнијим увидима о неухватљивој природи љубави, док је у већем делу одређен поједностављеном обрадом теме. На другој страни, због чега вреди оставити критички траг о овој представи, у сценско тумачење је кључно уведен наступ младих музичара, групе „Митско биће”, чиме су у упадљивој мери попуњене празнине у значењима. Њихова атмосферична, сањива музика, и деликатни, асоцијативни текстови песама битно су појачали поетски и симболички смисао сценске радње. Чланови бенда Јован Илић, Андријана Манојловић, Немања Ђорђевић и Борис Милановић имају повремено и функције наратора, чиме су и дубље укључени у ову музичко-драмску игру. Млади глумци Данило Миловановић (Он) и Мила Лаловић (Она) посвећено и шармантно представљају младе љубавнике, у (вечним) лутањима у лавиринтима страсти, чежње, љубоморе и бола, у ропству и слободи љубави.