Мора доћи до националног помирења

Морам да похвалим текстове господина Вујадина С. Гудеља објављене у „Политици”, који се тичу објашњења политике и судбине четничке организације (Равногорског покрета) Драже Михаиловића за време Другог светског рата. Његов најновији допис „Четнички одреди и колаборационисти” важан је за објашњење зашто мора доћи до националног помирења.

Истакао бих случај великог родољуба и борца за слободу четничког мајора Радослава Ђурића. Са својим четницима више пута у току рата одбијао је да изврши Дражина наређења јер их није сматрао корисним за општенародну ослободилачку борбу, а посебно она која су компромитовала четничку борбу. Протестовао је због сарадње појединих четничких вођа (Урош Дреновић, Јездимир Дангић, Раде Радић...) с Немцима у офанзивама против партизана, као и због четничких злочина из 1943. над недужним хрватским и муслиманским народом, учињених у осветничким походима.

О Ђурићевом патриотизму говоре чињенице да су он и четници 1941. заједно с партизанима подигли устанак у Србији против немачког окупатора. Пуковник Михаиловић му је тада поверио команду над свим четничким снагама у сливу Западне Мораве, а затим су заједно с партизанима вршили опсаду Краљева почетком октобра 1941. После општег напада четника на партизане 2. новембра 1941. добија наређење од Михаиловића да нападне партизане с леђа и заузме Чачак, у коме су се налазили. Одбио је да изврши ово наређење рекавши да не жели отпочињање братоубилачког рата. О томе је сведочио на суђењу Дражи Михаиловићу (јун 1946), где је на питање председника суда „Зашто нисте извршили то наређење Михаиловића?” одговорио: „Није се могло извршити када смо водили једну велику борбу са окупатором, где су биле и заједничке колоне, и заједничке амбуланте и заједнички лекови, и измешане јединице. Није се могло никако допустити да се у току борбе са окупатором нападне једна устаничка страна, јер су борци и једне и друге стране били за сарадњу.”

Уложио је велике напоре да дође до помирења и поновне заједничке борбе против окупатора, па је на своју руку послао писмо партизанској врховној команди у Ужицу. Као четнички официр и главни делегат учествовао је у свим преговорима с партизанима о престанку сукоба. Договорили су се о формирању мешовите истражне комисије која је требало да спроведе истрагу ко је крив за избијање сукоба и суд који ће судити кривцима, затим о размени заробљеника. Примирје је наступило 21. новембра 1941, у последњи час за четнике јер би сви били ликвидирани или избачени са Равне Горе. Кад је споразум потписан Драгиша Васић (оснивач и идеолог равногорског покрета) захвалио се Ђурићу признањем: „Ви сте нас спасили!”

Последњи контакт с партизанима имао је 27. новембра 1941. у Прањанима, кад је био на челу мешовите комисије за утврђивање криваца за почетак сукоба. Почетком 1942. Дража га шаље у источну Босну где се у Братунцу среће са Јездимиром Дангићем (босански четнички командант), и ускоро извештава Дражу да је Дангић због преговора с Немцима постао компромитован у народу и да га људи напуштају. Иако је с Дангићем водио велике бојеве против усташа и спасао много српских избеглица које су бежале испред усташког ножа Францетићеве Црне легије, пребацујући их преко Дрине, ипак га је кривио због непотребно извршеног покоља над католичким и муслиманским становништвом. Критиковао је и остале вође босанских и херцеговачких четника што су се код италијанског и немачког окупатора легализовали као антикомунистичка народна милиција служећи окупатору у извршавању најгорих задатака према властитом народу, и да су на тај начин изгубили свој примарни задатак – ослобођење земље и народа од ропства.

А 27. новембра 1943. осудио је закључивање уговора који су Јеврем Симић (шпијун Гестапоа) и Никола Калабић (командант Горске гарде) потписали с Немцима о заједничкој борби против партизана, јер је нанео велику љагу четничком покрету као ослободилачком и антифашистичком. После тога, на основу извештаја шефа британске мисије пуковника Бејлија и Чарлса Робертсона на Техеранској конференцији (1. децембра 1943) донета је одлука великих сила (САД, СССР и Велике Британије) да се партизани признају као једина антифашистичка војска која се бори против окупатора у Југославији.

По преласку у партизане, Ђурић постаје командант Јужноморавске дивизије НОВЈ и са саборцима учествује у ослобађању Србије од окупатора. Након краљевог говора 9. септембра 1944. радио је на мобилизацији доскорашњих четника у партизане по читавој Јужној Србији, где је скоро 10.000 четника прешло у партизане и учествовало у пробоју Сремског фронта и коначном ослобођењу Југославије. Многи од њих положили су животе за слободу своје домовине и на тај начин оправдали свој четнички антифашизам. Међу њима је био и мој рођени деда по мајци Војислав Јовић. Ето, због тих људи мора доћи до националног помирења.

Миомир Гарашанин,
Београд