Заборављамо на игру истине коју играмо сами са собом

Oпера за понети „Music Boxˮ нови је ауторски искорак композиторке и редитељке Ирене Поповић Драговић и представља бег у чаробан свет маште. Премијерно ће бити изведена вечерас од 19. 30 сати на сцени „Култ” театра „Вук” у Београду.

Иза Ирене Поповић Драговић снажна је узлазна уметничка линија. Из чистих емоција изнедрила је, поред осталог, награђивану представу, оперу у 17 слика „Деца” према поеми Милене Марковић у Народном позоришту у Београду са којом је померила границе театра. Рођена је у Ћуприји, дипломирала композицију и оркестрацију на Факултету музичке уметности у Београду, магистрирала на Универзитету Моцартеум у Салцбургу и живи свој музички универзум кроз бројне представе које боји нотама.

Постали смо усамљени. У свету у коме живимо често заборављамо једни на друге... Одакле идеја да све то музичко-сценски дочарате? Шта се све крије иза опере за понети „Music Boxˮ?

Музичка кутија је нешто што нас спаја. То је наша унутарња музика, наш бег. После опере „Деца” пожелела сам да урадим нешто што би био наставак у смислу поигравања с формом опере. Изабрала сам децу која су била спремна да се заиграју и да креирају. Кроз процес рада отварали смо разне теме и покушали да их оперски третирамо. Деца су се из пробе у пробу ослобађала и њихов глас постајао је све више „оперскији”. Пажљиво сам пратила докле можемо да стигнемо, које теме можемо обрађивати и уживала у њиховој искрености. У представи „Music Boxˮ сусретнете се сами са собом и ту можете да видите да ли сте добро изнутра.

У питању је нова форма која уз музику у себи комбинује елементе драмске уметности, документаристичког приступа, интервјуа и лексикона у којем деца постављају питања на која ми, одрасли често и немамо одговор?

У опери „Music Boxˮ деца глуме, певају, играју и раде то најбоље могуће. Они су и оперски певачи и то раде на себи својствен начин. То је њихова опера. Мој задатак је да испратим и испоштујем њихове границе и да покушамо да нађемо одговоре на питања или макар отворимо дебате на поједине теме. Жеља ми је да покажем да су деца озбиљни посматрачи и да смо дужни да их негујемо. Њихове реакције су искрене, а ми старији заборављамо на ту игру истине коју играмо, пре свега сами са собом. Има један стих који каже да је само важно да смо добро унутар себе. У оквиру представе на сцени нам се увек прикључе и неке значајне особе из света уметности и причају нам о својим креативним процесима, о својим почецима, али и о томе где су и шта сада раде.

Колико је деликатно радити музичко-сценско дело за публику млађег узраста?

У раду с млађом популацијом морате бити спремни да прихватите њихова правила игре. Слобода је једина непромењива константа – у игри, креацији, слобода да кажемо оно што желимо и да се ничега не плашимо. Деца питају и одговарају. Она не крију да им се нешто не допада. И они то кажу једноставно, а ви морате да прихватите да нисте савршени и да нека ваша идеја у коју сте дубоко веровали, временом постане трошна и ништавна, ту пред вашим очима.

Познато је да брижљиво бирате екипу сарадника. Ко је овога пута у вашем тиму?

То су људи који су спремни да истрају и трају. Мој велики ослонац и ветар у леђа су Љубица Бељански Ристић, драмска педагошкиња, Јасминка Петровић, књижевница и Нада Колунџија, пијанисткиња. Ове три даме су свака у својој области направиле револуцију и инспирисале ме да покушам да се изборим за нови приступ раду који ће да изроди другачије, неконвенционалне представе. Оне увек имају решење за све, али оно што је најважније оне ме чувају. Некада ме њихове речи врате у живот после непроспаваних ноћи које сам провела радећи на овом пројекту. Мој креативни тим су: Тина и Маја Младеновић, музиколошкиње, Биљана Сименовић, композиторка, Никола Драговић, виолиниста, Сара Ристић и Невена Ђоковић, оперске уметнице. Ту је увек Јелена Новак, музиколошкиња која нас бодри из Холандије. Посебну захвалност дугујем Милошу Илићу који је дизајнирао лого и плакат и Јелени Драгутиновић за фотографије. Хвала Установи културе „Вук” која нас је угостила и ушушкала на сцени „Култ”.

Дечје савремене ансамбле основали сте са идејом да кроз слободу, али и импровизацију, деца (поједина и без познавања свирања инструмента) компонују свој звучни идентитет. О чему је реч?

Покушавам да децу оснажим да импровизују и засвирају инструменте пре него што уђу у систем и крену да уче правила. Тај тренутак је важан да почну да верују у ту своју унутарњу музичку кутију и да кад систем крене да их укалупљује, а некима и реже крила, морају да буду свесни да музичка кутија не може да буде отета и да је само њихова. Основала сам два дечја савремена ансамбла „Цвркутава машина” за децу која још нису почела да иду у музичку школу и „Нежни оркестар” који окупља наше бунтовне, али осетљиве тинејџере. У оквиру опере „Music Box” обрађују се теме које их окружују и о којима се можда недовољно говори. Озвучили смо причу о напуштеном псу, преоптерећеним мамама, загађеном ваздуху, о деци из маргиналних група и усамљености. Постављали смо и питања у вези с тим како деца препознају уметника. Ко је ко? И ко је лажан, а ко искрен?

Одрасли ће можда успети да постану чланови овог оркестра ако смислено одговоре на питања која им деца буду поставила... Која питања могу да очекују?

Све је то игра. Једноставна. Кад одрастете, више не желите да се играте. Питање о посвећености и присутности. Питајте ме кад сам последњи пут затворила очи, дубоко удахнула и покушала да чујем своје мисли. На то питање немам одговор. А деца у опери „Music Box” имају одговоре и решења за све... Лековита деца.

У 2025. годину улазите с новим идејама и енергијом. Са чиме ћете се већ током пролећа представити сарајевској публици?

Добила сам позив управнице Маје Салкић која је после моје опера „Деца” пожелела да дођем у сарајевски „Сартр” и режирам нову оперу. Нејре Бабић написала је посебан комад о односу мајке и кћерке. Тема ми је јако блиска и радујем се да кренем да истражујем заједно с дивним глумцима из Сарајева. Мени су ови изазови узбудљиви и чини ми се да оно што покушавам да креирам у том музичком театру ипак допире до људи и да је већина спремна да се упусти у креативни процес куда год нас он одвео.