На мапи града мањак улица са именима жена

Улице често говоре о историји, традицији и култури. Те приче углавном су испричане кроз имена мушкараца, а доприноси жена кроз векове били су често занемарени. И оне су у великој мери обликовале историју, науку, уметност и друштво, а њихов рад се знатно мање одражава на таблама са именима улица. На мапи престонице и даље је мало улица које носе имена жена.

Иницијативу за промену ове ситуације покренула је 2019. године Бранкица Јанковић, повереница за родну равноправност. Истакла је да је анализом установљено да у главном граду 4,48 одсто улица носи женска имена, док 50,19 одсто носи мушка.

– На први поглед не делује тако, али недовољна заступљеност жена у нашем колективном сећању указује и на шири проблем и доминантни наратив о улози жене у нашем друштву. Улице са именима заслужних жена имају симболичку поруку и могле би допринети промени умрежених предрасуда и штетних патријархалних образаца. Ни данас, а ни кроз нашу историју, жене нису биле само мајке, сестре и домаћице, већ су се бавиле и оним професијама које се доживљавају често као „мушка” занимања – објашњава Јанковићева.

Жене су кроз историју, у многим областима – од науке, уметности, медицине, до борбе за људска права – оставиле дубок траг, али су њихови доприноси често били занемаривани или потиснути у други план.

– Шетајући нашим улицама, може се помислити да су само мушкарци градили наше друштво, а обликовале су га и многе, широј јавности не тако познате, жене, које су неоправдано запостављене у колективном памћењу – указује повереница.

Један од најважнијих разлога зашто је ова иницијатива важна јесте што именовање улица има снажну симболичку моћ.

– Назив улице не чини само град лепшим, он је и знак поштовања према личности и њеном животном делу, као и одраз вредности које друштво ставља на високо место – наглашава Јанковићева.

Помака је било за ових пет година, али се повереница нада да ће иницијатива тек наићи на разумевање јер ће то значити и суштинско разумевање важности поштовања принципа равноправности.

Не постоји ниједна општина у граду на којој нека улица не носи назив по некој значајној жени, према речима  Бојане Борић Брешковић, председнице Комисије за споменике и називе тргова и улица Скупштине града Београда.

– Комисија ће се трудити да се у будућности проценат улица које би понеле женска имена и повећа. У последњих неколико година улице у престоници су добиле Косара Цветковић, Јелисавета Дојкић, Даница Томић, др Драгиња Бабић и многе друге које су то заслужиле немерљивим давањем доприноса развоју српског друштва – наводи председница комисије.

Овај процес, како каже Христина Цветинчанин Кнежевић, социолошкиња, новинарка и истраживачица, има много дубље значење него што се можда на први поглед чини. Имена улица нису само техничка ознака места, већ и одраз колективне свести о томе шта друштво сматра вредним и важним.

– Улице носе имена људи из наше историје којима се поносимо и за које сматрамо да су учинили неке важне ствари које су нам улепшале или олакшале данашњи живот. Низак проценат улица које носе имена жена нам указује или да мислимо да оне нису људи, или да се њима не поносимо, или, најизвесније, да нисмо свесни колики је био њихов допринос данашњем друштву – истиче социолошкиња, која сматра да је борба за имена улица не само борба за родну равноправност, већ и за равнотежу у јавном простору.

Борба у називима улица је симболички важна јер шаље поруку да жене не морају бити само мајке, сестре да би биле цењене. Милева Марић Ајнштајн, Надежда Петровић, Милена Павловић Барили, као и Милунка Савић… неке су од жена чија имена носе улице главног града.

– Имена улица одају поштовање особи и њеном животном делу, али указују на животе и дела која у овом друштву ценимо. Од ове четири важне жене, две су оствариле своје животно дело истражујући личне сензибилитете у миру и по томе их памтимо, а две су нас задужиле као боркиње и болничарке у временима криза, у току ратова. Та симболичка борба води се и на улицама, али и патријархално ратничко насиље одражава живим јер су доскоро у нашем културном традиционалном коду жене биле видљиве само као мајке бораца или као боркиње попут Милунке и Надежде, док су њихови лични сензибилитети и животна дела мање важни, као и код Милене, док је у релацији са мушкарцем то био случај код Милеве. На овај начин шаље се порука да жене могу бити препознате и поштоване само ако крваре за ову земљу јер значајан број жена чија имена носе улице су повезане са народноослободилачким борбама. У земљи у којој је последњих десет година убијено најмање 260 жена је то веома опасно – указује Христина.

Оваква порука је, истиче она, погрешна и нетачна. Многи се противе овим променама, сматрајући их тек козметичким, али симболичке промене често имају већи ефекат од очигледних и тренутних.

У симболичком контексту, промена назива улица је од непроцењиве вредности јер жене морају да буду и тако виђене у јавном простору.

– Практичније, ово освајање улица кроз именовање не може бити одвојено од пуког физичког заузимања, а оно је условљено безбедношћу. Београдске улице нису безбедне за жене и неопходно је да се то промени. Потребно је да се измени инфраструктура, осветли, али и да се буде доследнији у кажњавању оних који нам безбедност, а кроз њу и живот, угрожавају – закључује Христина.

Неједнака заступљеност, како објашњава Јанковићева, може утицати на друштвену свест и родну равноправност, а има потенцијала да обликује и перцепције и ставове младих људи.