Гвоздена менажерија Мирослава Савкова

Иваново – Рад панчевачког уметника Мирослава Савкова, критика сврстава у асамблаж и његову подкатегорију „отпадне скулптуре” – скулптуре или рељефа сачињених од ствари које су „зреле” за депонију. Још додају да се сасвим уклапа у данашње време када је тај „материјал” значајна еколошка тема у јавном простору. У новом циклусу, који је настајао протеклих годину и по дана, на један примењени начин, он се ипак окреће чистом материјалу – металу. Нагомилани метални обручеви дрвених точкова, бачве, завртњи, шарке и разни окови сложени су у нове, уметничке целине и премијерно је пред публиком у ивановачком дому културе. На први поглед само хаос, на други, ипак уређен и обједињен поставком непретенциозног назива „Скулптуре”.

„Полазна тачка су простор и игра геометријом у диптиху и триптиху. Претходно су ме заокупљали рељефи, сада је пред публиком скулптура и гвожђе у профилима различитих облика. Иако на први поглед тежак материјал, његова обрада мени није страна. Одрастао сам у кући у којој је то био посао. Тако се ја у кованом гвожђем осећам комотно и лако њиме баратам, али зато о идејама тешко говорим. Радови су једноставно ту”, каже за „Политику”, Мирослав Савков.

Овога пута скривени у радовима су сродни употребни предмети коришћени у слично време. Градећи скулптуре различитих величина, та веза уметника, Банаћанина, са непосредним окружењем, према оцени Игора Гардиновачког, академског уметника, природна је и неусиљена. Иако се том повезаношћу отвара и простор за сентимент, Савков успева да се уз аутентичан однос, уз аутохтоност, удаљи ка универзалнијим и чистим ликовним вредностима, занимљивим, ненаметљивим, с безвременом нотом.

Уочљив је, истиче даље Гардиновачки, савремени мисаони и реални пејзаж – засићен мноштвом предмета који излазе из њихове примарно предвиђене употребе. Савков их користи као плодно тло да изгради израз свевремене потребе човека, да забележи и подели свој утисак и однос према свету.

„Естетизација, естетски доживљај, тактилност у односу према употребним предметима, њиховим конструктивним деловима, према њиховом материјалу, могу се осетити посматрајући радове. Колорит је укупно сведенији, управо захваљујући тананијем, дубљем и зрелијем уживању у материјалу и то подсећа на способност ’уживања’ у судбини. Ово је у складу са мојим схватањем, да Савков, као зрео човек, уметник, на зрео начин и прихвата ствари око себе. Ужива у материјалу и његовим малим променама обојења и рељефа, у мрљицама, Постоје намерно остављени трагови изворне боје. Посебно су већи радови често прочишћени до уживања у форми и материјалу, док је понеки остао близак изгледу симбола”, објашњава Игор Гардиновачки.

Потпуно самоук, Мирослав Савков ствара невероватне светове којима влада особена емоција, ради по осећају, док га тема држи, док је не заокружи, а онда креће у нови циклус. Тако се за четири деценије нанизало невероватних 450 самосталних и групних наступа. Он сам, углавном, мисли да његовим делима не треба додатног објашњења, па пушта да публика сама ишчитава „поруке”.

„У сваком случају, мислим да је реченицу која заокружује срж потребе за стварањем и узбуђења које је одржава”, рекао је сам аутор. На питање да ли је одређени портрет подстакнут специфичним контекстом (па зато изгледа баш овако), одговара: „Нема неку другу мисао, у суштини је човек.”