Крива Дрина исправљена код Тршића

Тршић – Слабо је знано да, поред оног Вуковог код Лознице, постоји и Тршић, његов побратим у Републици Српској. Седам километара је далеко од Зворника, уз леву обалу Дрине која нигде, као овде, није толико кривудава.

Плаховиту реку су годинама исправљали, углавном политичари и епски јунаци. Али „криву Дрину” нико и никада није могао исправити и „довести у ред” све док се, пре много година, није сама повукла, и то осамсто метара, у своје данашње корито. Многи из Републике Српске, због „криве Дрине” која се сама исправила, данас поседе имају у Србији, исто као и они из Србије који ору своју земљу у Републици Српској.

Тршић се први пут помиње половином шеснаестог века. Пре тога носио је име Равне Дубраве, али и Крива Дрина. Хроничари уверавају да се тако звао пре два и по века.

Дрина је у Тршићу била крива све до 27. маја 1903. године када је након великих поплава нагло променила ток и скрећући удесно потекла према Мачви, каже Ратко Ристановић, некадашњи професор који је након Београда,Ел Ариша где је био члан југословенског мировног контигента Уједињених нација и Тузле одлучио да пензионерске дане проведе у родној Јанковини, код Тршића.

Тамо негде 1712. године, након аустријско-црногорског сукоба и битке после које је на десетине хиљада људи, Црногораца, одведено у робље, многи од њих дошли су у Тршић код Лознице. Ту су свили ново гнездо у намери да више никад и нигде не иду. Али по одлуци зворничког санџак-бега који је господарио и деловима Ваљева и Шапца, многи од њих пресељени су на подручје данашњег Тршића у Републици Српској. Међутим, много ближа истини о називу данашњег Тршића је прича из седамдесетих година седамнаестог века.

Због страха од Аустроугара који су се са свог ратног похода враћали из Скопља и Качаника, многи Срби су пребегли преко Дрине и населили подручје данашњег Тршића. Са собом си донели и име које ова насеобина и данас носи, наводи Ристановић.

У Тршићу, месту у коме је данас око две ипо хиљаде душа, увек су били посебно поштовани учитељ, кнез и поп без обзира што ова насеобина никада није имала своју цркву. Богу се молило у суседном Челопеку. Поносни су на основну школу која је овде почела да ради 1921. године, али и на Тршићанина Милана Стевановића, њеног првог ученика. Поносни су и на Пољопривредну књижницу и читаоницу које су овде формиране пре седамдесет година...

Неретко помињу и Чеду Поповића првог који је имао бицикл, али и Цвијана Томића, сељанина, који је купио први трактор и, пред забезекнутим комшијама, провезао га кроз село...

Причају у Тршићу и о Здравку Ристановићу који је са 56 година постао прадеда, те о Милану Петровићу који је, са само три године стажа, отишао у пензију. Причају и о Велизару Аћимовићу, по чијем пројекту је, прошле године у Москви, подигнута најлепша грађевина у Европи.

Уз све ово Тршићани помињу и Данила Аћимовића коме је, као члану Вијећа народне одбране суђено на чувеном „бањалучком процесу”. Овом Тршићанину тада је одмерено шеснаест година робије. Казну је почео издржавати у Араду, али већ након четири године када се распало Аустроугарско царство, Данило је пуштен на слободу.

Великог човека и „учесника у стварању прве српске државе на Балкану”, сећа се његов унук Ђорђо који је, све што зна научио од деде.

„Мораш само да дајеш, а никада да отимаш...Добро роди када добро семе посејеш...Да би опстао, мораш да прашташ...И данас се сећам ових дедових речи које је даривао и мени и мојим вршњацима. Учио нас је и лепом понашању. Када би нам ишао у сусрет неко старијими би скидали шајкачу поздрављали га и љубили му руку. Исто то смо радили и када би нам у сусрет ишао муслиман. Само њих нисмо љубили у руку пошто им то вера не дозвољава. Све нас је то Данило учио и научио”, поносно казује Ђорђо Аћимовић.