Наша скромност

Недавно је пијаца Каленић добила високо међународно признање. Та вест је саопштена и брзо заборављена. Није било ни коментара, а поготову није било поноса јер смо навикли да нас стално грде. А требало је то прославити. Зашто је та пијаца похваљена? Па зато што на њој свега има. А зашто на њој свега има? Па зато што је Србија богата. Зато се ваљда и отимају за њу (то су нарочито радили и раде Словенци, Далматинци и Црногорци, који су некада у Србији били гастарбајтери). Узимају, а ништа не дају.

А шта ми имамо од тог богатства, колико то користимо? Рађају се све више велики трговински ланци који нас експлоатишу и велику добит носе својој кући. Како се с тим изборити – није моје да кажем, али оно што знам, то су мали, али корисни поступци који могу много да помогну. Навешћу овде један: Некада смо често користили соковнике. Битан састојак процеса били су гумени чепови које су правили Словенци. Једну флашу тако произведеног сока случајно сам затурио и отворио је после три године. Ништа није изгубила на квалитету. Тако произведени сокови су далеко изнад индустријских. Од остатака воћа уз доста шећера може да се направи мармелада (коју многи мешају с пекмезом). Оваквих примера има много, само их треба популарисати.

Његослав Вукотић,

Панчево