Неће више бити сусрета у „Липовом ладу”

Још једна кафана одлази у сећања. Грађевинска делатност високог профита, у спрези с одређеним чиниоцима, немилосрдно „гута” све што стигне не обазирући се на то да ли је неко место уткано у средину у којој се налази или нешто значи становницима тог дела града. Ми, бивши ученици Шесте мушке гимназије у Београду, били смо јако везани за „Липов лад”. Вероватно нема генерације која се није окупљала у башти тог ресторана и уживала у мирису липа. Има и оних који су ту долазили сваке суботе, па чак и на почетку осме деценије од велике матуре.

Наша генерација (1943–1951) ту се састајала и дружила, имала месечне састанке, обележавала годишњице велике матуре, било сама или заједно с нашим вршњакињама из Треће женске гимназије. Ево малог извода из времеплова:

Август 1951: Школске 1950/51. године одељењу VIII/4 математику је предавао професор Рајица Маринковић, који је настојао да за тих годину дана надокнади све оно што је сматрао да је пропуштено до тада. Недељом је држао и ванредне часове. Доста ђака није могло у јуну да изађе на велику матуру јер су на крају школске године имали слабу оцену из математике, али су уз труд уложен током лета у августовском року 1951. сви положили поправни испит (код другог наставника – професор Маринковић је обавестио школу да је тога дана спречен да дође). Кад су после положене матуре отишли у кафану „Липов лад”, дочекао их је професор Маринковић и све почастио.

Јун 2001: Обележавање 50 година од велике матуре у „Липовом ладу”.

Лето 2009: Месечни састанак у башти „Липовог лада”.

Јун 2016: обележавање 65 година од велике матуре.

Јун 2021: обележавање 70 година од велике матуре није одржано због епидемије короне.

Фебруар 2025: Остаје ми да се присетим 18. јуна 2018, кад је уз песму „А сад адио” са старе београдске железничке станице испраћен последњи воз и да запишем: А сад адио, „Липов ладе”.

Александар Блажек