Подсетница Мине Караџић

Недељом тачно у подне средином месеца, Дорћолци су већ навикли, отвара се  Музеј Вука и Доситеја у Господар Јевремовој улици. На вратима љубитеље историје и позоришта чека академска глумица Љиљана Јакшић „уводећи” их у представу „Мој отац Вук Караџић”. У овом подсећању на реформатора српског језика из угла размишљања и записа његове ћерке Мине Караџић, сликарке и књижевнице,  монодраму коју изводи последњих седам година глумица поново најављује за 13. април.

Освртом на значај Вука и Мине Караџић за нашу културу, у сарадњи Музеја Вука и Доситеја са Народним музејем Србије и удружењем КулТурНет, обележено је два века од штампања Првог српског ријечника. Текст потписује Весна Алексић, у сарадњи са Елијаном Гавриловић, кустоскињом музеја. Монодраму Јакшићева изводи у аутентичном амбијенту некадашње Велике школе – прве српске установе намењене  вишем образовању, у којој је сада дорћолски музеј.

– „Мој отац Вук Караџић” је значајна емотивна исповест Мине о свом личном, као и о животу њеног оца Вука. Велико ми је задовољство, а и част да играм лик даровите ћерке значајног оца. Оно што сам знала о Мини када су ми поверили улогу је да је била млада и учена девојка, очева узданица, али и велика инспирација и муза песника Бранка Радичевића. Изазов је био, међутим, играти Мину из 1878. године, дакле као жену са 50 година и са већ сијасет значајних, али и трагичних тренутака иза ње. Тумачим је као зрелу, племениту, снажну особу која о животу своје породице приповеда топло и са пуно љубави. Она достојанствено носи трагику своје судбине, истичући дело свога оца као изузетно значајно за српски народ, каже Јакшићева.

„Често чујем очев глас како говори: Судбину треба гледати равно у очи да ни њој не буде лако”, цитира глумица реченицу из представе.

С друге стране, каже, Мина Караџић је изузетно снажан лик из наше историје, који буди дивљење. Како када представу игра у Београду, тако и у Вуковару, Неготину, Кладову, Књажњевцу, а наступала је с њом и у Рашкој, Пријепољу, Хан Пијеску, Бајиној Башти...

– Где год сам стигла на сцену са Мином, публика је с пуно пажње упијала сваку изговорену реч, пратила изненађено информације и расположења и узраћала изузетно јаком емоцијом. То је заиста највећа награда за глумца. Сваки пут пожелим да одиграм представу о творцу наше садашње азбуке, како на југу и северу Србије, тако и у Републици Српској. Значи, у сваком селу, граду и свакој школи у којој је наша ћирилица у плану и програму, али и посебно у дијаспори. Укратко, свуда где има српског народа, јер је ова 'подсетница' изузетно важна за наше национално биће, говори уметница о својој снажној мотивацији с којом је препоручује свакодневно и свим посетиоцима боемске и данас туристичке Скадарлије у којој, шетајући заједно са традиционалним свирачима, наступа већ 25 година у лику Скадарлијске даме...  Изговарајући и певајући стихове песника написане у старој боемској улици, она на неколико светских језика поздравља и дочекује београдске госте. У „Кући Ђуре Јакшића” осмислила је и представу „Скадарлијка” по тексту Исидоре Бјелице, са којом је гостовала чак и у Цириху...

– Дуго сам већ Скадарлијка,  рекао би неко, а ја додајем: „Кад пре две и по деценије!” Док призивам нашу културно-боемску прошлост и рецитујем непролазне бисере српске поезије, на калдрми на којој су  настали, чини ми се, и ја сама сам одувек и заувек. „Скадарлијо животе мој”, говорили су давно песници, а данас говорим и ја. Са радошћу стварања, коју преносим на пролазнике, људе који долазе и том радошћу понесени одлазе, каже за „Политику” Љиљана Јакшић.

У лику Марије Мокрањац ускоро и у Београду

Љиљана Јакшић открива да је последњих година посебно заинтересована за представе музејског театра, који судећи по расту броја посетилаца све више добија вредност. „Оживети музејски садржај и истовремено осетити моћ театра, значи удахнути живот културном наслеђу”, како каже. Осим представе „Доситеј, Доситеју” коју у Музеју Вука и Доситеја изводи Владимир Цвејић, таква је и представа „Ја ћу теби љубав бити” у којој наша саговорница тумачи лик Марије Мице Мокрањац, супруге славног композитора. Настала је недавно у сарадњи са Музејем Крајине, по тексту Сање Радосављевић и осим што расветљава живот оснивача прве српске музичке школе Мокрањца, говори и о великој љубави. Монодрама је побрала велике аплаузе по целој Србији. Очекује, поручује, да се створе могућности да је и београдска публика ускоро стално гледа.