Елвира у шуми митова

Шума парадокса – како је Стиг Дагерман назива – заправо је царство писања, место из кога уметник не сме да бежи. Напротив, мора у њој да „кампује”, да истражи сваки њен детаљ, сваку стазу, да именује свако дрво. Боравак у њој није увек пријатан.

Та шума је свет без оријентира. Можда се и изгубите у густишу дрвећа и непробојној тами. Исто важи и за пустињу, или отворени океан, где свака дина, сваки брежуљак претходи другом, идентичном, сваки талас другом, савршено истоветном. Сећам се кад сам први пут осетио шта све књижевност може да буде – у Лондоновом „Зову дивљине”, да будем прецизан, где један од јунака, изгубљен у снегу, осећа како га хладноћа обузима баш кад се обруч вукова све више стеже око њега. Погледао је руку која већ беше утрнула и покушао да помера један по један прст. За дете какво сам тада био, било је нечег чаробног у том открићу. Нечег што називамо самосвешћу.

Шуми дугујем једну од најдубљих књижевних емоција у мом одраслом добу. Било је то пре тридесетак година, у области Средње Америке, познатој као Ел Тапон дел Дарјан, Дарјански јаз, јер се у то доба, баш на том месту (а верујем да се ништа није променило у међувремену) прекидала панамеричка магистрала која је требало да споји две Америке, од Аљаске до шпица Тјера дел Фуего. У том подручју Панамског земљоуза тропска шума је изузетно густа. Једино превозно средство је пирога којом се иде узводно реком. У шуми обитавају домороци, подељени у две скупине – Ембера и Вунаани. Случајно сам тамо пристао, али ме њихов народ толико очарао да сам у непуне три године неколико пута накратко боравио међу њима. Све време сам тек бесциљно тумарао од једне до друге куће – јер су урођеници у то доба одбијали да живе у селима – и научио да живим у ритму другачијем од свих које сам до тада искусио. Као и све праве шуме, и ова је била нарочито непријатељска. Морао сам да скицирам списак свих могућих опасности и свих расположивих средстава опстанка. Морам рећи да су, у целини, Ембере биле врло стрпљиве са мном. Забављала их је моја нелагода, и мислим да сам у извесној мери био у стању да им се забавом одужим за мудрост коју су поделили са мном. Нисам много писао. Тропска шума није баш идеално окружење. Папир вам се натопи влагом, а врућина осуши мину у хемијској оловци. Ништа што ради на струју не траје дуго. Дошао сам тамо убеђен да је писање привилегија, нешто чему ћу увек моћи да прибегнем и тиме решим све своје егзистенцијалне проблеме. Као својеврсно заштитно средство: виртуелни прозор који могу да подигнем кад год ми затреба заклон од олује.

Након што сам усвојио систем примитивног комунизма који су ови Индијанци упражњавали, као и њихово гађење према сваком ауторитету и њихову тежњу за природном анархијом, увидео сам да уметност, као облик индивидуалног изражавања, не значи ништа у тој шуми. Уз то, ови људи нису имали ништа налик оном што се у нашем потрошачком друштву назива уметношћу. Уместо да каче слике по зиду, ти мушкарци и жене су бојили своја тела, и углавном нису били вољни да створе ишта трајније. А онда су ми дозволили да приступим њиховим митовима. У свету писане речи, кад говоримо о митовима, изгледа нам као да се они односе на нешто веома удаљено, било временски, било просторно. И ја сам веровао у ту дистанцу. И, одједном су ми ти митови били надохват, слушао сам их редовно, готово сваке ноћи. Покрај ватре коју су палили у у својим кућицама на огњишту склепаном од три камена, међу разиграним комарцима и мољцима, глас приповедача – подједнако мушких и женских – покренуо би приповести, легенде, приче, као да се ради о свакодневној стварности. Приповедач би запевао крештавим гласом, бусајући се у груди; мимиком би изражавао страсти и страхове јунака. То је можда више приличило роману, него миту. А онда се, једне ноћи, појавила нека млада жена. Звала се Елвира. Била је позната у читавој шуми Ембера по свом приповедачком умећу. Била је пустоловка, живела је без мушкарца, без деце – говоркало се да је помало пијандура, и курва, али ни тренутка нисам поверовао у то – и одлазила је од куће до куће да пева, у замену за оброк, боцу алкохола или неколико новчића. Мада сам њеним причама могао да приступим само посредством превода – језик Ембера има књижевну варијанту која је далеко сложенија од свакодневних израза – брзо сам схватио да је била велика уметница, у најбољем смислу речи. Боја њеног гласа, ритам руку којима овлаш удара по својим грудима, по тешкој огрлици од сребрњака, а изнад свега став обузетости који је обасјавао њено лице и поглед, врста одмереног, ритмичког транса, имали су некакву моћ над свима присутнима. Једноставном склопу својих митова – проналазак дувана, први прадревни близанци, приче о боговима и људима из освита времена – додавала је властиту причу, свој живот луталице, своје љубави, издаје и патње, силну радост похотне љубави, жаоку љубоморе, свој страх од старења, умирања. У исти мах била је поезија у акцији, древни театар и најсавременији роман. Све је то била с пуним жаром, с пуном жестином, које је сама пронашла у тмини шуме, усред хора инсеката и жаба и клепетања шишмиша, осећајем који се не може друкчије назвати до лепотом. Као да је својом песмом преносила истинску моћ природе, и то је засигурно био највећи парадокс: да ово изоловано место, ова шума, удаљена више но што се може и замислити од софистициране књижевности, јесте место где је уметност пронашла свој најснажнији, најаутентичнији израз.

Затим сам напустио тај крај и више никад нисам срео Елвиру, нити било ког приповедача из шуме Дарјана. Али је у мени остало много више од носталгије – извесност да књижевност може да постоји чак и када се излиже од конвенција и компромиса, чак и када су писци неспособни да мењају свет. Нешто величанствено и силно, што их надилази, што повремено може да унесе живост у њих, преобрази их и поново успостави осећање хармоније са природом.