Ко контролише контроле

Серија текстова о јавним предузећима, објављена у рубрици „Шта да се ради”, показала је да се у Србији мора променити начин на који се одређује висина плата њихових директора. Или, као што је то написао Млађан Динкић: „Не мислим да сви директори јавних предузећа треба да задрже високе плате које тренутно имају. Неки вероватно уопште не заслужују да буду директори. Али нисам спреман да се приклоним ни идејама да плате свих директора буду једнаке тако што би се смањиле на ниво садашње плате премијера, која је иначе више него потцењена.”

У надлежном министарству тренутно анализирају директорске плате и вероватно ће предложити неке промене.

Аутори прилога у „Политикиној” серији сматрају да, међутим, проблем није само у висини плата ових руководилаца него и у чињеници да је реч о - партијским директорима. Данило Шуковић зато каже: „Влада би морала путем јавног конкурса да постави нови менаџмент, како би обезбедила да ова предузећа воде најкомпетентнији кадрови”. Да ли је то у условима наших партијских феуда реално?

Такође важан услов успешнијег руковођења овим предузећима јесте формирање одговарајућих контролних агенција. Неке од тих агенција, попут радиодифузне и енергетске, формиране су, али ради се о томе да агенције морају да контролишу и целокупни јавни сектор. Овако, не зна се коме јавна предузећа формално одговарају за своје пословање. Мада се фактички зна: одговарају лидерима странака.

Ондреј Јашко, професор ФОН-а, каже да плате менаџера, па и запослених, морају зависити од њиховог рада, а не од тржишног монопола, снижених цена добављача или смањеног броја запослених.

Исто тако, цене услуга морају бити реалне. Не могу бити социјалне, јер њихова потцењеност смањује цену предузећа које би требало да буде приватизовано. С друге стране, цене не могу бити ни резултат нагодбе политичких фактора и самих предузећа јер тако се партије и јавни сектор међусобно потпомажу: странке на власти покривају пословне губитке предузећа порастом цена јавних услуга, а јавни сектор, опет, служи партијама као подршка њиховим страначким фондовима.

Афера „директорске плате” наметнула је и проблем приватизације јавних предузећа. Начелно, сви су за приватизацију, мада „Политикини” аутори упозоравају да се партије неће лако одрећи власти над овим делом државне имовине. С тим што у својинске промене треба ићи опрезно, јер свакако није препоручљиво већински приватизовати делатност ако је реч о природном монополу (нпр. Електромрежа). Зато што онда уместо државног имамо приватног монополисту.

Зато, прво, треба утврдити која ће предузећа бити приватизована, а која не, и у складу с тим разрадити одговарајуће стратегије. Додуше, познато је која би јавна предузећа требало да се појаве на берзи (њих шест), али у условима глобалне финансијске кризе ко зна шта ћер се ту дешавати.

Важно је, с тим у вези, подсетити и на концесије, или на приватно-јавна партнерства на основу којих је могуће улагати у јавни сектор, а да при том не дође до трајног отуђивања државне имовине. Концесије се помињу у саобраћају и енергетици, пре свега. Овај модел стратешког партнерства допринео би да јавни сектор постане фактор економског развоја уместо главни генератор јавне потрошње.

Требало би да се зна и која предузећа неће бити приватизована. У складу с тим, држава би према овим предузећима морала да се опходи као и сваки други власник, јер власника нико не треба да подсећа на надзор и контролу. Нити да поставља за директоре оне који не знају да раде свој посао а грабе се за велике плате. Приватни власник их свакако не би трпео.

А што се показатеља који би требало да утичу на зараде запослених у јавним предузећима тиче, Бранко Радујко је навео неке: врста делатности, изложеност конкуренцији, коришћење буџетских субвенција, допринос републичком буџету, квартални показатељи пословања, број запослених, приход по броју запослених. Само на основу ових неколико критеријума, зараде запослених, а поготово директора у јавним предузећима, вероватно би биле сасвим друкчије.