Хрватски писци у Београду

Хрватски писци Слободан Шнајдер, Дорта Јагић, Ђермано Сењановић Ћићо и Маринко Кошчец, у среду 17. децембра увече, били су гости Српског књижевног друштва, у Београду, у Француској 7.

Према речима Љиљане Шоп, председнице СКД-а, сарадња са ствараоцима из окружења једна је од најважнијих активности овог књижевног друштва. Љиљана Шоп подсетила је на то да су на истом месту недавно гостовали и босанско-херцеговачки писци, аутори „Панораме савремене приче БиХ”, коју је приредио Драгослав Дедовић, а објавила је београдска „Просвета”. Затим је поновила оно што је рекла и на представљању те књиге: да је својеврсна и виша правда што су сада и писци из Хрватске посетили Француску 7 и што ће на овом месту читати своју поезију и прозу.

– Управо са ове адресе, током деведесетих, могле су се чути националистичке тираде, говор мржње, терор културе. Срећом, у исто време, постојао је и глас разума, отпор безумљу и признање властитих грешака, рекла је Љиљана Шоп, изражавајући и незадовољство због недовољног интересовања Београђана за овај културни догађај.

Одломци поезије, прозе и драмског стваралаштва, којима су се представили гости из Хрватске, у великој мери показују критичку интелектуалност, не само у домену промишљања политичке и друштвене стварности, већ и једну дубоку историјску и општељудску димензију. Књижевно вече присне атмосфере протекло је у иронијском и у духу хумористичких запажања. Почело је вишезначним размишљањем о стварности, у поезији Дорте Јагић (1974), а настављено читањем хумористичких текстова Ђермана Сењановића (1949), објављиваних у „Ферал Трибјуну” и „Слободној Далмацији”. Сењановић је своје утиске о компликованим породичним, притворно-политичким, и транзицијским временима, често поентирао духовитом причом о тешком животу неких својих пријатељица, које су скапавале од посла по приватним фирмама, па су прерано напустиле овај свет, и биле „сахрањене по нашим липим обичајима”. 

Маринко Кошчец (1967) у својим романима на гротескан и карикатуралан начин говори о свему што се дешава у Хрватској, разоткрива слабости транзиционог времена, из политичке, економске и породичне сфере.

Велико интересовање присутних побудио је драмски текст Слободана Шнајдера (1948) о Јосипу Брозу Титу, само један од неколико који чами у фиоци. Међутим, истовременабурлескност и озбиљност, као и трагикомичност текста, баш као што је таква била и историјска стварност Брозовог времена, наговештава прави позоришни хит.

– Не знам да ли би у Србији било уобичајено се да неки драмски текст Душана Ковачевића годинама игнорише. Ово што сам написао о Титу не занима никога, кажу да је то прошлост која јесте прошла. Ипак, имао сам намеру да овај комад посветим генерацијама које долазе после нас, за генерацију моје кћери. Много сам прочитао пишући га, и толико више знам о човеку који је одредио наше животе. У овом комаду нема ничега чега не би било и у збиљи, рекао је Шнајдер.

Управљајући разговор ка ономе на шта је указала Љиљана Шоп, Шнајдер је напоменуо да се и у Хрватској околности мењају, да је све више људи који подржавају писце који су 90-их говорили против национализма, рата и мржње.

– У то време, слободна мисао путовала је тешко, приметио је Шнајдер, поздрављајући посебно Весну Рогановић, сада уредницу Културног додатака „Политике”, која је у време ратних сукоба омогућила да се у београдској „Борби” прочитају Шнајдерови текстови.

– У Хрватској напредује свест о томе да подршка политици није делотворна, да се историја не може мењати, као што је то чинио ратни председник хрватског удружења књижевника, са петнаестак истомишљеника. Важно је да почнемо да перципирамо ове сусрете као уобичајену размену искустава, ми смо овде код куће, и ви ћете доћи код нас, истакао је Слободан Шнајдер.