Мисија свете браће

У судару „раса и племена” Авари и Словени умало да 626. године Персијанцима заузму Константинопољ. Скоро цео Балкан био је тада у власти варвара. Један мисионар Византије нашао се тада међу паганима Словенима, чији је жрец хтео да закоље срну за којом је цвилећи пристигло срнче. Одлука племена Словена била је: „Перуну данас није неопходна жртва, али је овом ланету потребна мајка.” Византинац у мисији записао је: „Овај народ има душу.” Скоро два века од цара Ираклија (610–641) желели су лукавим „мамцем” да Словене преко вере покоре.

Тек у 9. веку, Света браћа Ћирило и Методије, синови Лава и Марије, рођени у двојезичном Солуну, другом граду славне хришћанске Византије, по завршеној нижој, одлазе на високу школу у Константинов град, на школовање код чувеног Лава Солуњанина и Фотија, потоњег патријарха Васељене, где ће и сам Константин (Ћирило) постати ђакон и професор.

Године 855, у рату с Арабљанима, Константина (Ћирила) Филозофа и брата му Методија као делегацију Византија је послала на размену заробљеника. У диспуту о вери: Муслимански вођи питали Кирила: /Каква би то лица три у Богу била? /Ако је Бог један, откуда три лица /Наш је Бог једини, ваша су тројица! /Одговара Кирил: није тако, није. /Но ко сјајно сунце што у подне грије, /Па светлост, топлоту, и круг свој имаде, /To je бледа слика божанске Тријаде. /Три божанска лица a једна суштина /Кроз Христа је ова јављена истина. /Никад смотан човек ово не докучи. /Ово сам Бoг јави, ово Црква учи. (Епископ Николај, Пролог, књ. 7, мај 11/24, стр 366/7)

У другој мисији у Хазарији света браћа су ишла у Јужну Русију (Крим) кагану и племству. У дискусији с јеврејским и муслиманским представницима опет су тријумфовали крстивши владара Хазарије с бројним словенским живљем, пронашавши и мошти Светог Климента, епископа Рима, пострадалог 101. године у гоњењу цара Трајана.

Ускоро је у Цариград дошло писмо моравског кнеза Растислава, који моли цара Михаила Трећег да му пошаље људе који ће на народном словенском (а не немачком) језику научити његов народ Христовој вери. Спремивши се за словенску мисију Ћирило је саставио азбуку од 38 слова (глагољицу) и превео делове Светог писма на словенски језик. С братом Методијем кренуо је 863. године из Цариграда у Моравску.

Мисија Свете браће с ученицима Гораздом, Наумом, Климентом, Савом и другима, постигла је колосалне успехе. Због тужби немачких свештеника, епископ (папа) Никола зове их у Рим. Преко Венеције, путујући с „тројезичњацима”, носећи мошти Св. Климента, тријумфално стижу, а дочекује их папа Адријан Други (Никола је преминуо). Епископ Рима благословио је и освештао њихове књиге и словенску службу.

Од силних напора, примивши монашки постриг, Константин (Ћирило) преминуо је 869. године и сахрањен је у грчкој цркви Св. Климента. Пред смрт је молио брата Методија да се не враћа у манастир Олимп у Азији, где је био 10 година пре духовно-дипломатских мисија, већ да иде међу Словене. Методије стиже у Панонију код кнеза Коцеља, а од њега се враћа у Рим с молбом да га папа хиротонише за епископа.

Методије је постављен за архиепископа за Панонију и Моравску, свим Словенима (то је био наставак уништене Сирмијумске архиепископије). Пуним замахом у мисионарском раду, крштавајући још некрштене Словене, уз градњу храмова и преписе књига, архиепископ Методије са свештенством прибављао је огромне успеха за цркву Христову. То је изазвало мржњу викарног му латинског бискупа (епископа) Вихинга с немачким свештенством код неспособног кнеза Светоплука.

Због сталних тужби, Методије 880. године иде у Рим да се оправда од клевета. А 882. одлази и у Цариград, цару Василију Македонцу. Тамо оставља своја два ученика с књигама и уз похвалу се враћа у своју архиепископију, где је преживљавао многе невоље, па је око две и по године провео и у тамници, упркос многим протестима папе да буде ослобођен. Смрт га је „избавила” 885. године. Његови ученици сплавом су прешли Дунав ка Бугарском царству, чији се владар Борис крстио 864. године, а кум му је био цар Византије Михаило Трећи. У то време Србијом је владао кнез Мутимир (860–890), а крштење Срба довршено је 879. године.

Александар Средојевић,

свештеник