Од отправника возова до првака Метрополитена

Ово је интервју са човеком чији живот личи на бајку. Реч је о Жељку Лучићу (40) који је до 1991, до 23. године, био отправник возова у Зрењанину, па ученик средње музичке школе, а сад је један од најбољих оперских певача света, баритон без конкуренције!

Овај пут до славе, од Зрењанина и аматерског хора „Јосиф Маринковић”, преко школовања на Музичкој академији и певања у новосадској и београдској опери, он је, вођен руком велике оперске диве Бисерке Цвејић, прешао само за седам година.

А онда је, 1998. године, полагао једину своју аудицију, пријемни испит за Оперу у Франкфурту. После тога, овај певач је, без провере, по специјалном позиву, ушетао и на главну сцену Метрополитена у Њујорку и на централни подијум Ковент гардена у Лондону.

У ком окружењу сте рођени?

Бићу у овом разговору врло прецизан, јер су неки страни новинари, када су писали о мени, често грешили. Рођен сам у суботу, 24. фебруара 1968. године, у 20.30 часова, у Зрењанину. Одрастао сам уз ритмове железничких вагона. Јединац сам мале радничке породице. Мајка Милица је била кројачица, а отац Радивоје машиновођа. Обоје су, хвала богу, живи.

Како Вам је било у школи?

Врло лепо. Никоме нисам правио проблеме; ни себи ни родитељима, па ни учитељима. После завршене основне школе, у Зрењанину, отишао сам у Суботицу, у средњу саобраћајну школу, а код куће ме, после тога, сачекао и први посао. Био сам отправник возова у Зрењанину, али на станици Томашевац. И ту, у Томашевцу, оженио сам се. Ту сам упознао моју Гордану.

Кад сте пропевали?

После певања у кући и школском хору добио сам позив да пређем у велики зрењанински аматерски хор „Јосиф Маринковић”. Имао сам тада петнаест година. Певање у овом хору наставио сам и током школовања у Суботици. Сваког викенда смо у Зрењанину имали пробе и концерте. И ова прича о мом певању у хору настављена је кад сам се запослио на железници.

Ко је највећи „кривац” за Ваш успех?

Био је то Слободан Бурсаћ, професор и диригент хора „Јосиф Маринковић”, нажалост, сада покојни. Он ме је одвео до професорке Доротее Спасић, у Музичку школу „Јосип Славенски”, у Београд. После извесног времена ту ме је чула наша велика уметница, светска оперска дива и мој драгоцени педагог Бисерка Цвејић. И, истог дана, одвела ме је на Музичку академију у Нови Сад.

Како се то догодило?

Госпођа Бисерка је дошла на један наш „отворени час”. Пажљиво ме је слушала све до краја часа. А затим је устала, па села и ћутала... Три-четири минута није проговорила... Али, кад се обратила професорки Спасић све сам разумео. Само је казала: „Ја овог баритона морам да имам”...

Шта је то значило?

Професорка Бисерка Цвејић је, како ми је већ тога дана казала, желела да одмах дођем у академију, у њену класу, коју је оформила у Новом Саду. Било је то 1991. Тада сам већ имао 23 године.

И како се то завршило?

У Новом Саду сам, после четири године, завршио академију. Али, наставио сам, са професорком Бисерком, још две године да вежбам глас. А у међувремену, од друге године студија, певао сам у новосадској, а од 1995, три наредне сезоне, и у београдској опери, кад сам отишао у Немачку, у Франкфурт...

Ко Вас је упутио у Франкфурт?

Све ми је то организовала професорка Бисерка. Требало је у Немачкој да полажем неколико аудиција, али већ на првом кораку, у Франкфурту, све је било завршено. Понуђен ми је одмах уговор на две године и тако пет пута! Десет година сам био стални члан Опере у Франкфурту, а у осталим операма сам певао као гост.

Како сте све то доживели?

Професорка Бисерка ме је убедила да имам божији дар, више него драгоцен глас. Али, и поред тога, често, нисам веровао шта ми се све десило и шта ми се дешава. Иако сам висок 195 центиметара и тежак 120 килограма, нисам, понекад кад ме мисли одведу негде далеко, осећао ове своје димензије. Често сам тада сањао да летим. Стварно, баш тако, летим...

А шта су били Ваши први планови?

Моја прва жеља је била да будем професионални оперски хорски певач. Не желим никога да вређам, али то је мала одговорност без великих захтева, а леп живот. А раније, као ученик у Суботици и као отправник возова у Томашевцу, волео сам кафане, вино, жене... И прижељкивао сам да будем певач у неком светском хотелу, на пример у Лас Вегасу, као што је то Том Џонс... На срећу, ту је била госпођа Бисерка Цвејић која ме је повела, а и сад ме води, у правом смеру.   

А у будуће?

Одсад више нигде не желим да будем у сталном ангажману. Од прошлог јуна сам слободан уметник. Имам већ дугогодишње уговоре са операма у Њујорку, Лондону, Франкфурту, Минхену, Дрездену, Милану, Бечу, Мадриду, Барселони, Паризу... Имам прецизан план рада до 2013. године. Тачно знам где шта певам, кад почиње проблем, кад представе. Годишње имам око 60 представа.  

Да ли на тим сценама има наших певача?

На моју велику жалост, ту нигде никог од наших нема.

Које је стално место Вашег боравка?

Мислим да ће то остати Франкфурт. Одавде је најбоља авионска веза са целим светом. А и сви моји, супруга Гордана и синови Страхиња (15) и Александар (12), не желе, после десет година, да мењају место боравка. Обојица су ватерполисти. Страхиња је већ члан првог тима екипе Франкфурта, а Александар је члан младог састава исте екипе. Ова њихова спортска активност ме посебно радује.

Колико се Ви бавите спортом?

Бавим се спортским активностима и у затвореном и на отвореном простору. У соби редовно радим склекове и вежбе за све делове тела, а на улици користим сваку прилику за дуже шетње или, ако за то постоје услови, трчање на добро припремљеним стазама.

А дизање тегова?

Кад је требало ја сам, са друговима, али и сам, у Томашевцу, могао да гурнем вагон и на други колосек. И зато се не бавим дизањем тегова. Јер, мени је испод части да дижем нешто мање од пола тоне... Шалим се, наравно. 

Кад долазите у Београд?

Певаћу „Набука” 1. марта у Народном позоришту. После тога путујем за Загреб где ћу певати два „Риголета”, 6. и 9. марта. Затим се враћам у Београд где ћу 13. марта, са Београдском филхармонијом, имати концерт у „Коларцу”.

Колико се дружите са колегама?

Нема ту неког присног дружења. Сви су љубазни и пријатељски расположени за дружење колико нам то рад дозвољава. Али, наш посао тражи велику одговорност и концентрацију, па тих дружења има мање него што би то човек желео. Слободно време, пре представе, проводим, углавном, у хотелској соби у читању улоге, ћутању...

А после спуштања завесе?

Не волим коктеле после представа и све те приче, похвале, цео тај гламур... Имам потребу да тада будем сам, да заборавим на представу и да се потпуно опустим. Тада идем пешице до хотела и „дружим” се са људима на улици. Купим нешто да с ногу поједем, разгледам излоге...

Да ли жалите што нисте тенор?

Тенорске арије јесу популарне, али баритонске су много лепше. Прави тонови се извлаче из дубине душе, а то чинимо ми, баритони. Имам и један оперски виц на ту тему: Имала мајка тројицу здравих синова, правих мушкараца, и једног тенора...  

Да ли имате неке пороке?

Пороци ме, хвала богу, још нису напустили. Попушим дневно десетак цигарета, а од пића волим нашу шљивовицу. Бар једну чашицу дневно морам да попијем. Остале „мушке пороке” више немам. Кроз ту причу сам одавно прошао...

Који је ваш стил одевања?

Само спортски. Врло једноставно. Не излазим из фармерки, тексас јакни, патика... Не носим фирмирану гардеробу. Елегантан сам само кад то баш морам да будем.

Како негујете глас?

Па... Никако. Природа је урадила то што је требало. Понашам се у свакој ситуацији потпуно нормално: причам, свађам се, па и дерем кад за то осетим потребу...

Колико сте задовољни учињеним?

Веома. Задовољнији не могу да будем. Јер, учинио сам оно што нисам ни сањао. Певам и певаћу у свим највећим оперским кућама света. И ако сутра више не бих могао да певам, веома бих био задовољан овим што сам досад учинио.

А да ли понекад сањате возове?

Не понекад. Догађа ми се то врло често. Никад ништа не заборављам. Поготово не лепа догађања. Био сам две године отправник возова. И данас се у мислима, а често и буквално, враћам друговима из тих времена. Дружили смо се, лумповали, певали, бекријали...