О љубави, рату и фудбалу

Троделна представа „Више од игре” редитеља Ивана Вуковића, настала према тексту Слободана Стојановића, који је био предложак за култну истоимену телевизијску серију из седамдесетих година, појавила се у време необично концентрисаног позоришног интересовања за доба Другог светског рата, имајући у виду недавне премијере „Централе за хумор” и „Балкан експреса”. Попут њих, и „Више од игре” овом периоду наше историје прилази комички, уз још наглашенији сентиментализам, градећи један свет који врви од набујалог живота и аутентичних ликова, повезаних мелодрамским или идеолошким линијама радње, нарочито у прва два дела (адаптација текста Ђорђе Косић). Окосницу наратива гради надметање два фудбалска тима, „Раднички” и „Грађански”, у провинцијском месташцету Градина, око чега се уплићу и друга дешавања, између осталог љубав између Милице (Јана Бјелица) и Данила (Миодраг Радоњић), полицијске истраге и строго чување државне безбедности, као и Данилове револуционарне активности, које ће, наравно, завршити његовим политичким успехом и стицањем друштвене моћи.

Први део се дешава 1931. године, а други 10 година касније, у времену окупације и покрета отпора, и ова два сегмента су у погледу нарације, али и структуре и стила игре врло блиска. Нема ту превише уметничких амбиција, дубине или ширине мишљења, али има неоспорне живости и шарма, захваљујући сочности ликова и надахнутој игри глумаца. Сценска радња тече на мешовитом пољу фарсичног и ироничног, сентименталног реализма; у драмске сегменте су битно укључени стилски препознатљиви, дубоко емотивни сонгови композиторке Ирене Поповић Драговић, који ће у другом делу ефектно изразити снагу заједнице, уједињеног и одлучног отпора против окупатора (музичари Иван Мирковић, хармоника, Никола Драговић, виолина, Александар Јован Крстић, саксофон). Дизајн простора дискретном иронијом и једноставношћу одговара стилу игре; основу позорнице чини зелени, травнати простор, као фудбалски стадион, док је у позадини осликано небеско пространство прошарано паперјастим облацима; тај застор ће се у другом делу срозати, као визуелни одраз друштвених потреса (сценограф Марија Калабић, костимограф Драгица Лаушевић).

Из бројног ансамбла који обликује живописну галерију ликова, различитог духа и темперамента, нарочито се издвајају комички упечатљиви, заводљиви и шармантни наступи. Милорад Дамјановић театрално представља занесеног Гуливера, сањара обузетог идејом да отвори биоскоп, а Даниел Сич у сродно пластичном, маниристичком обличју у првом делу игра штреберски утврђеног Цвикераша, а у трећем такође театрализовано приказује ексцентричног Валентина, глумца, редитеља, сањара, привученог младићима. Јана Милосављевић је Ружа која се прави блесава, са уверењем да друштво сваког ко је другачији проглашава лудим, па зато намерно подвлачи ту лудост, као вид протеста против предрасуда (и малограђанства). Јово Максић сликовито, карикатурално гради лик пијаног попа, циничног неверника, а Бојана Стојковић такође комички сочно, пренаглашено игра бучну и дрчну Ољу (дрољу), која нимало не крије да је проститутка. Александар Јовановић посебно надахнуто и лежерно карикира Рома Гару, критички проблематизујући стереотипе о Ромима (одсуство хигијене, лењост). Већина глумаца наступа у више улога, па тако Јовановић гради и сасвим другачији лик, одмереног и достојанственог Вите, заљубљеног у елегантну Симону (Ања Јосифовски), удату за часног Мишу Шљивића (Андреј Шепетковски).

Трећи део, који се одвија петнаест година након другог, упадљиво се разликује од претходних, прво у погледу наратива који је доста скромнији, неразгранатији. Радња је концентрисана око фарсично обликоване приредбе поводом отварања стадиона, призора позоришта у позоришту, који води поменути Валентино. Финале носи знатно мање живости и драмске снаге, монотонија је због штурих значења радње, али и сведенијег простора за музику и сонгове који су раније подизали ниво сценске динамике и осећајности; разлике у осећајности се одражавају и на затамљенијем визуелном плану. Појављују се ту и нови ликови, наследници претходне генерације, на пример син Милице Бојић, Драган који страсно жели да постане музичар (Арсеније Арсић), уз мајчино неодобравање, затим његова енергична, бунтовна и дрска девојка Сузана (Ања Ћурчић) итд.

Идеја да се у позоришту постави троделна представа, као реплика на форму телевизијских серија, које имају премијере на недељном нивоу, показала се као врло занимљива, јер је у гледаоцу подстакла радозналост, односно нестрпљиво чекање да види наставак серијала наредне седмице. У том смислу је посебна штета што трећи, завршни део, није донео убедљивије и снажније финале ове епске приповести, већ њен антиклимакс.