Само пошаљите паре!

Градоначелник Лесковца и председник скупштине тог града досетили су се да за пристанак на промену партнера у владајућем блоку од државе отворено траже новац. Понуда је једноставна – они владајућем блоку омогуће формирање нове локалне владајуће коалиције по узору на републичку, а држава Лесковцу плати 10 милиона евра, колико сматрају да дугује због „занемаривања” тог града. Градоначелник Горан Стевић (СРС) за те паре поднео би оставку, а председник скупштине Живојин Стефановић (СПС) био би спреман да разговара о промени коалиционих партнера.

Чак и у земљи у којој је политичка трговина постала видљива и уобичајена на свим нивоима, овако отворен предлог је помало неуобичајен. Али, градоначелник и председник градског парламента вероватно рачунају на то да ће већина суграђана понуду дати као израз љубави према Лесковцу. Јер, не само да су спремни да се добровољно одрекну власти (што се овдашњим политичарима догађа изузетно ретко), него су смислили модел како то дебело да наплате, на општу, а не на личну корист.

Лесковачки „случај”, дакле, показује како се у српској јавности употреба политике као начина за прибављање новца одомаћила до мере да постаје јавна. Људи за таквом мером посежу без устезања и без икаквог страха да би она могла да произведе озбиљније последице на њих. Уосталом, и многе странке у републички парламент улазе и у њему опстају захваљујући политичкој трговини, а да при томе нису проскрибоване као организације које се политиком баве зарад партикуларног, а не зарад јавног интереса.

Стевићева и Стефановићева понуда указује на још једну веома озбиљну аномалију од које пати српско друштво – схватање да појединац, општина, град или република нешто немају зато што им је неко узео или зато што, једноставно, неће да им да. Уврежило се схватање да напретка и новца има превасходно уколико се има на располагању неки буџетски фонд, општински, покрајински или републички. Ако нема, кривац је држава која „не да паре”. То је увек лакше него створити услове за привлачење инвестиција.

Уз то, сви запослени у институцијама и установама на локалном, покрајинском и републичком нивоу, као и запослени у јавним предузећима, сматрају нормалним да и у рецесији задрже своја радна места и прете штрајковима у случају отпуштања. Сви новац траже из буџета, односно од новца пореских обвезника, а од државе очекују да им буде и тата и мама, без обзира на то да ли се у трошењу новца понашају рационално.

Наспрам запослених у јавном сектору су запослени у приватном (чине отприлике половину од укупног броја запослених) који могу да рачунају само на оно што зараде, било као обични радници, било као ситни предузетници. Штрајкују ретко или никако, страхујући да ће да изгубе радна места на којима раде „пуном паром” и пуно радно време. При томе и овај део привреде и популације једнако пуни буџет као и запослени и јавном сектору.