Газда Језда остао без жене (1)

Било је то у почетку моје гастарбајтерске каријере кад сам мењао градове у Немачкој као Цига коња. Отишао сам аутостопом из Београда и на првог на кога сам налетео био је газда Језда. Имао је у поткровљу ресторана за мене полунамештену собу и посао. То је било право рмбачење, цео боговетни дан у подруму ресторана, где сам кашиком вадио маст и месо из свињских кичми.

Била је једна пауза за ручак око три сата поподне. На крају посла, око поноћи сам морао изрибати врућом водом и амонијаком све подрумске катакомбе и оне у које нисам ни провирио.

 Сваког викенда сам ишао у диско до зоре. За пар месеци сам добро савладао немачки Језик сто је и газда Језда приметио и унапредио ме у бармена, горе у ресторану. Био сам пресрећан јер сам радио међу људима. Са мном је радила газда Јездина жена, права лепотица која је глуматала шефа сале.

Све послове водио је келнер Бела (Мађар из Србије). Дебељуца који се кретао астрономском брзином по сали. Знао је све рачуне напамет. Мени је на бар бацао бонове за пића тако вешто са раздаљине од једног метра, успевши да их преврне у лету.

У великој гужви је то био екстра проблем јер сам и ја памтио наруџбе. Овако сам губио време окрећући бонове због провере. Био сам најбржи точилац пива на немачки начин у целом граду. Са нама је радио и келнер, чика Стева који је трчао и рачунао кад прво иза бара натегне пола флаше траминера.

Газда Језда ми је забранио да пуштам Стеву иза бара и да му не дам да пије у току радног времена. Но, Јездина жена ми је намигнула што је значило да се не обазирем на Јездине наредбе. Од свих њих сам био дупло млађи, непуних двадесетак година, тако да сам морао да се свима прилагођавам.

Таман кад сам се одомаћио а онда су почели проблеми. Газда Језда је убрзано ушао у ресторан дрмајући главом како би забацио чуперак са чела.

Пришао је бару и шапатом, да нико други не чује рече: „Каже Стева да те Јелена (његова жена) гута очима цело време и заборавља да води рачуна о гостима. На шта сам ја поцрвенео као снаша из Груже јер сам Јелену и Језду доживљавао као родитеље.

Он се насмејао и додао да треба и њу да поведем у диско, он ће ми дати екстра новце. Те ноћи нисам ока склопио. Сутра сам тражио од Језде да ме пребаци доле у сутерен у кухињу.

Тако је и било. Кухиња је била пуна Индијаца а шеф кухиње је био доктор математике Ибрахим. Он ми је олакшао живот јер у сустини ја у кухињи нисам знао ништа да радим. Читао сам бонове Индијцима који су долазили лифтом.

Они нису знали немачки док са српским су доста солидно стајали. Повремено би ме Ибрахим позвао њему и шпорету са пуним лонцима. Држао је пуну шаку кашика и једну по једну ми додавао да пробам супе и сосове, са два питања: Има љуто? Одговорио бих - има мало. Он би рекао: „Тако треба“

Друго његово питање било је: „Има слано?, а ја бих одговорио  има, нормално слано. Он би се насмејао и отишао до замрзивача да ми донесе сладолед.

Газда Језда ме је преселио у кућу где су становали Индијци. Сви смо имали своје собе, а у тој кући сам упознао Ханоа, новог бармена у ресторану. Заједно смо ишли у диско. Био је то плавокоси, витак младић, старији од мене три године. Све цуре у дискотеци су се гурале да играју што ближе њему.

После пар месеци једног понедељка ме позвао чика Бела да дођем горе у ресторан и радим за баром јер је Хано побегао са Јеленом одневши цео пазар од викенда.

Газда Језда је долетео из свог другог ресторана, ушао код нас у салу, забацајући главом свој чуперак са чела рекавши гласно мени: „Од данас радиш за баром јер најбоље точиш пиво.“

Уплашено сам га упитао: „А Хано“.

Он ми је одговорио: „Одвела га Јелена на медени месец.“

Сви смо зинули у њега. На шта је он добацио: „Нека, нека они баш пашу једно другом“.

(Сличности са лицима и догађајима су случајни.)

Торнадо, Холандија

Пишите нам Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика