Гуши ли власник „Азотару”

Синдикални лидери „Азотаре” одбили су јуче молбу менаџмента суседне компаније „Петрохемија” да одблокирају колосек који пролази кроз оба фабричка круга и тако омогуће допремање 20 цистерни са сировим бензином, које су сада „заробљене” на главној железничкој станици у Панчеву. Слободан Аџић, новоименовани директор „Петрохемије”, којем је то био први радни дан на новом радном месту, предводио је делегацију своје фабрике која је покушала колегама из „Азотаре” да укаже на могућу штету ако погони „Петрохемије” стану. „Азотарци” су остали упорни да ће допрема сировина за „Петрохемију” и отпрема готових производа бити могућа железницом тек пошто им се исплате најмање две од четири и по заостале плате.

Радници „Азотаре” су јуче у неколико наврата на пола сата или сат блокирали и пут између „Азотаре” и Рафинерије, чиме је онемогућена отпрема деривата са рафинеријског ауто-пунилишта.

Како нам је речено у Самосталном синдикату, за понедељак је заказан разговор са синдикалним лидерима „Азотаре” у Министарству за економију и регионални развој, што је био један од захтева организатора протеста. А до тада ће, кажу, блокада пруге и пута бити настављена.

Али, агонија „Азотаре” траје нешто дуже.

Када је 4. јуна ове године на капију панчевачке фабрике вештачког ђубрива стигао Саша Драгин, тадашњи министар за заштиту животне средине, дочекало га је неколико стотина радника. Разлог његовог доласка био је још један еколошки инцидентчије је жариште било у „Азотари”, не знајући да су, игром случаја, за тај дан радници заказали протесте јер фабрика месецима не ради, а плате се не исплаћују.

После сат-два, на излазу из фабрике министра Драгина, који је у великом луку заобишао управну зграду, дочекао је директор Вујадин Јанковић и понудио му да сврати на разговор. Драгин, више љут због окупљених гневних радника него због еколошког инцидента који је Панчево дигао на ноге, оштро је одбрусио: „Боље овим радницима исплатите плату”.

– Али, видите како је ово стара фабрика и колико је тешко ту рентабилно радити – одговорио је Јанковић.

– Имали сте времена да размислите и одлучите, знали сте шта купујете – одвратио му је Драгин.

Нема сумње да се констатацијом „знали сте шта купујете” јасно указује на кривца за све што се у протекле две и по године збива у фабрици вештачког ђубрива. Једино радници, с пролећа 2006. године када их је преузео литванско-српски конзорцијум („Арви”, „Санитекс” и „Универзал”) нису знали чему се могу надати.

Литванац Симон Кашис, тадашњи директор „Азотаре”, рекао је за „Политику” марта ове године да ће конзорцијум у реконструкцију „Азотариних” фабрика уложити много више од 30 милиона евра, на колико се купопродајним уговором обавезао, као и да ће се до 2012. у Панчеву производити милион тона ђубрива годишње, што је удвостручење постојећих капацитета. Само месец дана касније „Србијагас” је обуставио испоруке гаса, јер је „Азотара” дуговала око 600 милиона динара, а чуло се да се и дуг за струју мери стотинама милиона динара. Да потонуће буде потпуно потрудио се и Џими Барка (певач Срђан Глигоријевић), који је летос тражио стечај за „Азотару”, јер му дугује милион и по динара на име уговора о спонзорству.

Не само што је производња стала, већ је руководство одлучило да прода недовршену фабрику „Карбамид 2” (синдикати тврде) мимо купопродајног уговора. Продаја те фабрике за 32,5 милиона евра, што је два и по пута више од цене за коју је цела „Азотара” купљена, учинила је да радницима „Азотаре” исцури и оно мало преосталог стрпљења.

Од Министарства унутрашњих послова и правосудних органа затражили су да се случај те продаје испита.

А Агенција за приватизацију потврдила је да је купац „Азотаре” прекршио купопродајни уговор, јер је без њихове сагласности продао имовину фабрике. Према уговору у периоду од пет година купац може да отуђи имовину само до пет одсто вредности укупне имовине, а он је продајом опреме погона „Карбамид 2” отуђио 10,88 одсто.

ХИП „Азотара” је у августу 2007. године опрему продала руској компанији „Новомосковски Ремстрој” за 32,5 милиона евра, а захтев за сагласност Агенције поднели су након завршене продаје. Због тога је у мају ове године Агенција купцу „Азотаре” наложила да или из сопствених средстава уплати противвредност од 10,086 милиона евра на рачун субјекта приватизације или да исти износ унесе као основна средства. Тај износ раван је 5,88 одсто вредности укупне имовине предузећа који Агенција има право да тражи да се врати субјекту приватизације. Остатак до 10,88 одсто, односно пет одсто вредности, купац је могао да отуђи без сагласности Агенције за приватизацију.

Наведени износ купац је дужан да плати у три једнаке рате с динамиком исплате 31. децембар 2008, 30. јун 2009. и 31. децембар 2009. године.

Милан Ивовић, председник Самосталног синдиката „Азотаре”, уверен је да се власници спремају на продају и фабрика амонијака и карбамида и да је крајњи наум конзорцијума да после пет година, на колико су се обавезали да се баве производњом ђубрива, „Азотару” претворе у велико складиште у дунавској луци.

Пре неколико месеци, у изјави за „Политику” директор Вујадин Јанковић је негирао наведену претпоставку, али му радници више не верују. Не зна се више ни да ли стварно постоји сукоб између литванских партнера и „Универзала”, или је он фингиран, како би се добило на времену. Последње обећање директора и представника власника било је да ће најкасније до 18. децембра „Азотара” почети да ради, а да ће до 24. децембра бити исплаћена и једна плата. Запосленима је до сада плаћен тек први део августовске зараде.

У време када је требало спремати погоне за старт, око 700 радника од њих 1.100 упућено је на принудни одмор.

– Уместо да покрене производњу, директор Јанковић синдикатима упућује допис у којем нас окривљује за невоље, тврдећи да је оно што чинимо „ометање производње” и „непријатељски акт” – каже Зоран Абрамовић, први човек Сменског синдиката „Азотаре”.

Дошао је 24. децембар, машине нису покренуте, а радници нису добили обећане плате. Неколико стотина запослених, уз садејство сва три синдиката, одлучило је да блокира „Азотару” и директоре више не пушта у фабрику док се не појаве чланови владе да се њима изјадају.

У Агенцији за приватизацију кажу да исплаћивање зарада запосленима није био део купопродајног уговора и да Агенција за то није надлежна. Али је зато реаговало Министарства за рад које је, после инспекцијског надзора, решењем наложило исплату септембарске и октобарске зараде за 1.049 радника „Азотаре”.

Јована Рабреновић - Миодраг Шашић

-------------------------------------------------------------

Социјални програм

Што се тиче социјалног програма који је предвиђен купопродајним уговором, до сада није било примедби ни синдиката, ни запослених које се односе на исплату отпремнина. Купац је прихватио да у периоду од две године неће бити принудног отпуштања по основу технолошког вишка, осим ако буде другачије договорено са синдикатом.

У првој години, по основу технолошког вишка, „Азотару” су напустила 144 радника. Сва три репрезентативна синдиката сагласила су се са програмом решавања вишка запослених. Отпремнина је износила 210 евра по години стажа. Према извештају ревизора, а на основу увида у спискове исплаћених накнада и књиговодствену евиденцију, утврђено је да су запослени напустили предузеће уз укупно исплаћену накнаду у износу од 81,7 милиона динара. Није било примедби представника синдиката по том питању. У другој години је само један запослени проглашен технолошким вишком, уз право на исплату отпремнине у висини од 210 евра за сваку пуну годину стажа.