Филмско бројање до десет

„Један од оних дана када Хеме умире” назив је филма који је као кандидат за награду Оскар отворио и затворио „Дане турског филма” у Београду. Адвокат Мурат Фиратоглу, уједно сценариста, редитељ и један од главних глумаца, понекад и камерман, био је ретко идеалан саговорник после завршене пројекције.

– Истина је да бих волео да освојим Оскара, али ми је много важније да што више људи у свету види филм који сам снимао са децом из мог сокака, са мојом комшијском породицом. Да виде причу о Ејупу, који неуморно ради на берби парадајза под врелим сунцем на југоистоку Турске и суочава се са личним тешким животним околностима, а онда још не буде плаћен за свој мукотрпни рад. И о томе како такав човек покушава да проблем реши на свој начин, одлазећи по пиштољ. Чак га наизглед ни поглед, у пролазу кроз двориште, на супругу која пере тепих док се око ње дечица играју, ни за трен не задржи – каже глумац.

Ипак, Ејуп не убија свог послодавца и та енигма рађа питања. Шта га је спречило, ако не породица и деца, да ли су му ипак остали у подсвести?

– Тема филма је повратак кући. Порука је да се, када падне вече, треба вратити своме дому. Често виде маркесовски апсурд и заплет у мом делу, али филм је свој и одраз је необичности свакодневнице турског сокака на југу – каже аутор кратко, како иначе одговара на сва питања.

На прошлогодишњем београдском фестивалу „Слободна зона” ово Фиратоглуово остварење добило је признање за најбољи ангажовани филм у регионалној селекцији „Хоризонти Балкана”. Филм је награђен и на фестивалу у Венецији, а како је још тада аутор рекао, узор му је било остварење „Три” Саше Петровића, из потпуно другачије продукције од оне у његовој земљи, што намеће питање зашто.

 – Тај ваш филм оставио је на мене велики утисак. Видим га као невероватно путовање главног јунака и као његово покајање. Све време ми је било у глави док сам снимао. Мој главни јунак се, ходајући несвесно преусмерава, хладећи свој бес. У почетку, када је решио да убије, седа на стари мотоцикл који се поквари и онда у одлучном пешачењу среће разне људе и познанике који његов бес стишавају. Познајем много радника у мом крају близу границе са Ираном и Сиријом и док сам снимаo, све време сам размишљао који су њихови мотиви и зашто одлазе на тежак посао сваки дан. Покушао сам да прикажем њихов бес у једноличном животу у коjeм не виде перспективу, а та преовлађујућа црвена боја парадајза на екрану само појачава овај ефекат – каже за „Политику”, додајући да је као адвокат био сведок многих свађа и да нема горег осећања од беса.

Мурат Фиратоглу рођен је у Сивереку 1983. и цео живот је био заљубљен у филм, како тврди. Каже да је још као дете „прождирао” све што би видео на ди-ви-дију или неком пиратском филмском сајту, зато што у његовом родном месту нема ни биоскопа нити филмских фестивала. Ипак, по жељи свог оца уписао је студије права и зато данас ради као адвокат, стално запослен у Истанбулу.

Ипак, и кад се запослио, није престaо да сања да сними филм, те је позајмио новац од пријатеља, почео да пише сценарио, а онда и подигао кредит у банци.

– Одлучио сам да узмем камеру у руке и филм који сам направио и одглумио по својој мери је за 20 дана био завршен. Ово је било моје филмско бројање до 10 човека из мог завичаја – рекао нам је одлазећи после једнодневне посете из Београда.